Powered by VipTek
Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks

Битка на Неретви


Битка на Неретви, Битка за рањенике или Четврта непријатељска офанзива је назив који у ширем смислу покрива осовинске операције Вајс I и Вајс II, операцију ЈВуО за уништење НОВЈ уз садејство Италијана, као и офанзиву НОВЈ у сливу Неретве и затим у источној Херцеговини у периоду од 20. јануара до 1. априла 1943. У ужем смислу, назив се односи на део операције Вајс II који је захватио Главну оперативну групу Врховног штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини, и офанзиву НОВЈ у области Неретве. Један од такође уобичајених назива је битка за рањенике, јер је стицајем оперативних околности Главна оперативна група Врховног штаба НОВЈ била принуђена да са собом води и Централну болницу, што је довело до низа драматичних битака за спас рањеника.

То је битка у којој су доминирале операције крупних снага војне Сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiss).

Карактеристично за ову тактичку целину је то што је настала интеракцијом, стапањем и међусобним модификовањем три независно планиране офанзивне операције: плана НОВЈ за офанзиву преко Неретве према Црној Гори, плана ЈВуО за уништење НОВЈ концентричним нападом уз помоћ Италијана, и плана Немаца за чишћење области између линије Сански Мост – Дрвар и мостарске рудно-привредне области и комуникације Мостар – Сарајево (План Вајс II).

Иако су немачко-усташке, италијанске и четничке снаге деловале координисано, делом по договору, а делом услед компатибилних тактичких циљева, битка је окончана јасном победом НОВЈ, која је успела да оствари суштину свог офанзивног плана, и да притом сачува Централну болницу. Немци су постигли делимичан успех, јер су успели да поседну територије и комуникације северозападно од Неретве, и делимичан неуспех, јер нису успели да разбију НОВЈ. Највећи губитници били су Италијани, који су претрпели тешке губитке и били принуђени да препусте одбрану мостарске области Немцима, и посебно четника, чија је највећа дотадашња концентрација поражена и разбијена од стране НОВЈ.


Позадина

На совјетско-немачком и на афричком фронту армије Немачке и Италије претрпеле су тешке поразе код Стаљинграда и Ел Алемејна. У Западној Африци (Алжир и Мароко) искрцале су се свеже и добро опремљене америчке и британске армије. Очито и с војничког гледишта ратна се срећа окренула и иницијатива је у рукама Савезника. Немачки заповедници страхују да би се Савезничке армије могле искрцати на Балканском полуострву и тиме отворити нови фронт и те како потребан армијама Совјетског Савеза које су код Стаљинграда зауставиле немачке армије, али сада им треба помоћ америчких и британских армија које под хитно морају отворити нови фронт у Европи. Због свега споменутог, а како је баш на Балканском полуострву снажан отпор партизанских одреда који су заузели велики део територија, ту под хитно немачке армије морају нешто учинити и осигурати 'мекани трбух' на којим им прети опасност по целу позадину свих трупа. Тако ће током следећих шест месеци предузети операцију названу (нем. Fall Weiß) или у историји још запамћену и као 'Зимска офанзива'.


Општи немачки план операција

План Зимске операције лично су испланирали и израдили немачки заповедник за 'Југоисток' генерал Александар Лер и заповедник италијанске 2. армије генерал Роата. Међутим, већ у самом почетку дошло је до размимоилажења у планирању између наведених генерала, јер је италијански генерал тражио да се у операције укључе и четници, а немачки је то одбијао. На крају су се ипак договорили и 3. јануара 1943. у Риму је усвојен и коначно договорен План Зимских операција, а детаљи су разрађени 9. јануара 1943. у Загребу, где је договорен и почетак операције 'Вајс' за 20. јануара 1943. Операција 'Вајс' требала се одвијати у три фазе:

прва фаза кодно названа 'Вајс – 1' нем. Weiß–1 у којој је требало уништити јединице партизанских 1. хрватског (6. личка дивизија, 7. банијска дивизија и 8. кордунашка дивизија) и 1. босанског (4. крајишка и 5. крајишка дивизија) корпуса, те партизанске дивизије Главне оперативне групе (1. пролетерска и 2. пролетерска дивизија, те 3. ударна дивизија). Уништење ових партизанских дивизија требало је бити на подручју између Карловца, Огулина, Госпића, Книна, Босанског Петровца, Санског Моста и Глине.

друга фаза кодно названа 'Вајс – 2' нем. Weiß–2 у којој је требало наставити бојно деловати на уништењу партизанских одреда на подручју Босански Петровац, Босанско Грахово, Ливно, Јајце, Кључ и тако партизанским одредима потпуно онемогућити приступе тајним складиштима и партизанским болницама које су се налазиле на тим подручјима.

трећа фаза кодно названа 'Вајс – 3' нем. Weiß–3 у којој је требало провести 'чишћење' подручја од преосталих партизанских јединица које би евентуално избегле уништењу у претходним операцијама. У тој трећој фази немачки заповједници планирали су и потпуно разоружати четничке одреде, јер по уништењу партизана они више не играју никакву значајну улогу.

У то време на подручју некадашње Југославије налазило се око 700.000 њемачких и италијанских војника, те усташа, домобранских војника и четника. За само спровођење операције 'Вајс' предвиђено је 90 000 војника, а главна ударна снага требала је бити немачка 7. СС дивизија 'Принц Еуген'. Остале јединице које су планом предвиђене за судјеловање у операцији биле су: 1) немачке – 369. легионарска, 714. и 717. пешадијска дивизија и делови 187. ландшуц (гренадирска) дивизија с око 50 000 војника. 2) италијанске – дивизије Ре, Сасари, Ломбардија, Бергамо и Мурђе с око 25 000 војника, те око 10 000 усташа и домобранских војника и око 2000 четника. Подршку из ваздуха пружати ће им 150 немачких авиона. На другој страни налазиле су се партизанске јединице 1. хрватског корпуса (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија) с око 16 000 војника, 1. босанског корпуса (4. и 5. крајишка дивизија) с око 11 500 војника и Главна оперативна група (1. и 2. пролетерска, те 3. ударна дивизија) с око 14 500 војника, дакле, укупно око 42 000 војника. Партизанске дивизије могле су рачунати и на партизанску 4. славонску дивизију која је лако могла пријећи Саву и ударити по противнику, или пак му ометати набавку и диверзијама наносити губитке и везати на себе одређен број јединица.


Офанзива НОВЈ

За више информација погледајте чланак Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.


План Врховног штаба за пробој Прве, Друге и Треће дивизије преко Неретве кроз италијанску одбрануПрема ранијој замисли, с обзиром да је упоран и успешан отпор Првог хрватског и Првог босанског корпуса омогућио неопходно време и слободу акције, Врховни Штаб НОВ и ПОЈ је на састанку са командантима дивизија у Томиславграду 8. фебруара издао наређење и спецификовао задатке:

Прва пролетерска дивизија, која се налазила јужно од Бањалуке, имала је задатак да овлада комуникацијом Сарајево – Коњиц и обезбеди оперативно подручје са севера.

Друга пролетерска дивизија, која је била у области Имотског, добила је задатак да избије на Неретву између Мостара и Јабланице, и обзбеди оперативно подручје са југа.

Трећа ударна дивизија имала је главни задатак: да овлада италијанским утвршеним гарнизонима на правцу Прозор – Рама – Јабланица – Коњиц, и тако отвори порстор за наступање Оперативне групе Врховног шраба у источну Херцеговину, Црну Гору и Санџак.

Операција је отпочела врло успешно. Друга и Трећа дивизија су од 15. до 22. фебруара овладале утврђењима, Прозор, Дрежница, Рама и Јабланица, одбивши испад Италијана из Мостара и разбивши главнину дивизије „Мурђе“. Међутим, 22. фебруара почела је операција Вајс II. Врховни штаб употребио је Седму банијску дивизију и Седму крајишку бригаду за заштиту оперативног подручја са запада. Девета далматинска дивизија нашла се на правцу италијанско-четничког наступања са југозапада. Тиме су и ове формације прикључене Главној оперативној групи.


План Вајс II

Немачки план операције Вајс II. План се ослањао на претпоставку да ће италијанска одбрана на Неретви и Динари издржати, те да ће четири немачке дивизије концентричним наступањем опколити и уништити снаге НОВЈ у области Ливна

Након окончања операције Вајс I, која је завршена 15. фебруара прочешљавањем планине Грмеч и поседањем околних упоришта, Немцима је требало неко време за сређивање и попуну снага, да би отпочели следећу фазу, Вајс II. У овој фази било је планирано чишћење подручја према западу до Неретве. То је требало да буде изведено двема борбеним групама:

Северна (717, 718. дивизија, 5. усташки здруг) требало је да наступа правцем Бугојно – Ливно.

Јужна (7. СС дивизија и 369. легионарска дивизија) требало је да наступа правцем Дрвар – Гламоч – Ливно.


На захтев Италијана немачки штаб поделио је Северну борбену групу у два дела. Један је наступио од Бугојна према Прозору, а други од Сарајева према КоњицуИталијани су требали да садејствују са југозапада (18. армијски корпус) и југоистока (6. армијски корпус).

Према плану, две борбене групе требало је да захвате снаге НОВЈ на правцима свог наступања, да их разбијају и потискују, те да их концентричним наступањем окруже и униште у области Ливна.




Измена плана


Међутим, успеси НОВЈ унели су измене у овај план. На поновљене италијанске захтеве за помоћ и из сопствених разлога, из састава Северне групе, ојачавањем додатним снагама НДХ, формирали су борбену групу која је из Доњег Вакуфа возом пребачена у Сарајево, одакле је требало да се пробије у Коњиц. Неопрезношћу делова Прве пролетерске дивизије, један део ове групе пробио се 22. фебруара у Коњиц, а са главнином је до 26. фебруара вођена борба на превојима јужно од Сарајева.

Након пораза који су претрпели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.Главнина Северне групе, уместо према Ливну, усмерена је према Горњем Вакуфу и Прозору. Услед заоштравања ситуације, Северна група почела је наступање и на свом главном правцу три дана раније, 22. фебруара, а Јужна група почела је према плану, 25. фебруара. Након борби са 5. и 10. крајишком дивизијом, Јужна група пробила се преко Гламоча и 5. марта заузела Ливно. Италијанско-четничке снаге су 4. марта заузеле Имотски.

Међутим, Северна група наишла је на проблеме. Ни након исцрпљујућих десетодневних борби ова борбена група није успела да заузме Прозор. Њен други део нашао се под нападом снага НОВЈ у Коњицу.


План и офанзива ЈВуО

Михаиловић и његов штаб правили су крајем 1942. планове за уништење НОВЈ  уз помоћ Италијана. У складу са тим планом (мада не на предвиђени начин) одред херцеговачких четника под командом Петра Баћовића Италијани су пребацили у Книн. Општи оквир за ову операцију Михаиловић је у облику Директиве бр. 1 од 2. јануара 1943.[2] упутио својим командантима. Операцијама из Херцеговине требало је да руководи Истурено одељење Штаба Врховне команде под руководством мајора Остојића. Под његовом командом концентрисале би се снаге ЈВуО из Санџака, Црне Горе, источне Босне и делови из источне Херцеговине. Према плану, ове снаге би наступале правцем из долине Неретве преко Прозора на запад, док би снаге Баћовића и Ђујића, те остали западнобосански и лички четници, концентрично са својих позиција напали партизанску слободну територију.

Овај план омели су Немци и власти НДХ, на чије су инсистирање Италијани обуставили довођење четника из Црне Горе и Санџака на територију НДХ. Међутим, кад је наступила криза италијанског 6. корпуса, након тешких пораза на Прозору и код Дрежнице, уплашени да предстоји напад НОВЈ на Мостар, сви обзири су одбачени. Италијани су с једне стране позвали у помоћ Немце, према чијем су присуству у својој зони иначе били подозриви, а с друге су црногорске четнике возовима из Никшића пребацили у Мостар. Формација Лукачевића састављена од санџачких и источнобосанских четника концентрисала се у области горњег тока Неретве пешачким маршем.


Након пораза који су претрпели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.

Баћовићеву групацију од око 3.000 херцеговачких четника, претходно транспортовану у Книн, Италијани су пребацили возовима у Сплит. Ова група кренула је у наступање из Сплита преко Солина и биоковског залеђа према Имотском[3]. Црногорски четници ојачани италијанским артиљеријским и логистичким деловима, кренули су у наступање из Мостара уз Неретву 19. фебруара. Лукачевић је успоставио контакт са италијанском, а 22. фебруара и са немачком командом у Коњицу. Ови покрети четника, делом самостални, делом уз помоћ Италијана, великим делом су се уклапали у Михаиловићеву концепцију. Тако се створила слика једне концентричне операције ЈВуО у оквиру једне заједничке операције опкољавања партизана на простору Прозор – Јабланица.


Битка за Коњиц

За више информација погледајте чланак Битка за Коњиц фебруара 1943.

Кад је Трећа дивизија НОВЈ  избила пред Коњиц, суочила се са значајно другачијом ситуацијом од предвиђене. Пропустом Прве дивизије, италијански гарнизон је ојачан једним батаљоном Немаца, једним домобрана и четом усташа. С друге стране, у област је пристигла четничка групација од око 3.000 бораца под командом Лукачевића, и такође успоставила везу са гарнизоном. међутим, за остварење плана Врховног штаба заузимање Коњица било је од одлучујућег значаја, тако да је напад ипак изведен. Према плану напада, 5. црногорска одређена је за напад по десној страни Неретве, док је 10. херцеговачка требало да пређе Неретву, и изведе напад са југа и истока. Напад је почео 22. фебруара увече.

Напад је окончан неуспехом услед велике премоћи посаде Коњица. Упркос великом залагању, 5. црногорска заустављена је у свом нападу од бројчано и технички јачег утврђеног непријатеља. 10. херцеговачка при свом покушају избијања на полазне положаје за напад, уместо са мањим групама локалних четника које су очекиване, суочила се са веома крупним четничким снагама. Изгубила је енергију на рашчишћавање и одбијање четника на широком подручју, тако да се њено дејство на Коњиц слабо осетило.

Друга дивизија решила је свој део посла према Мостару већ 16. фебруара, па је делом снага асистирала Трећој код 22. фебруара код Јабланице. Након ликвидације Јабланице, њена Четврта пролетерска бригада стављена је на располагање Трећој дивизији за напад на Коњиц. Уз подршку Тенковске чете Врховног штаба, која је такође стављена на располагање за ову сврху, напад је обновљен 24. фебруара, а најжешће борбе биле су током ноћи 25/26. фебруара. Међутим, комбинована одбрана Коњица издржала је и тај напад. Тадашњи командант Југоистока Александар Лернем. Alexander Löhr написао је касније у својим сећањима:

„117. ловачка дивизија, која је продирала од Иван Седла ка северозападу, водила је од почетка тешке борбе, па је на крају одбијена и одбачена. Један њен део морао је да се спасава у Коњицу, који је био утврђен и поседнут од Италијана и четника. Ово место су партизани окружили и тако је дошло до тога да су се овде, под притиском догађаја, борили на истом фронту Немци и четници - додуше одвојени једни од других италијанским јединицама.“

[4].

Врховни штаб настојао је даље да ојача снаге за ову одлучујућу битку. Док су две бригаде Прве пролетерске дивизије одбијале нападе Немаца из Сарајева према Коњицу, трећа - 3. крајишка, била је ангажована у одбрани Прозора. Она је добила је наређење да се 25. фебруара ујутро извуче из контакта са непријатељем и одмаршује на Коњиц. Међутим, само што је њен марш почео, дошло је до преокрета: друга предвиђена дивизија за напад на Прозор, 717, коначно је прикупљена, и тог јутра кренула је у наступање, вршећи бочни продор према Прозору, и према Шћиту, где је била смештена Централна болница. Стога је наређење Трећој крајишкој опозвано, и она је хитно враћена у борбу против 717. дивизије.

На тај начин је ситуација снага НОВЈ постала критична. Три бригаде прикупљене за напад на Коњиц, нису биле довољне да реше тај задатак, а остале снаге биле су везане у тешким одбрамбеним борбама са надмоћним непријатељем, који је наступао из Сарајева, Мостара и Горњег Вакуфа концентрично према Јабланици. У тој фази Врховни штаб донео је одлуку да одустане од напада на Коњиц и све снаге концентрише за противнапад у супротном смеру, према северозападу.


Противудар код Горњег Вакуфа

Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.

У овом критичном тренутку, Тито је донео одлуку о промени тежишта дејстава. Наредио је да се минира мост у Јабланици, да се на Неретви задрже само заштитнице, а да главнина снага усиљеним маршем крене назад, према Горњем Вакуфу. Између Горњег Вакуфа и Прозора наступала је борбена група састављена од немачке 717. дивизије, два батаљона 718. дивизије и усташког 5. стајаћег дјелатног здруга. На ове снаге требало је да изведе противнапад 9 бригада НОВЈ, да их потисне према Бугојну, и на тај начин олакша оперативну ситуацију групације НОВЈ.

Противнапад код Горњег Вакуфа замишљен је као операција опкољавања: две бригаде Прве пролетерске дивизије требало је да на десном крилу усиљеним маршем заобиђу немачке крилне положаје и да се по дубини са севера спусте према цести Горњи Вакуф - Бугојно, док је 7. дивизија са Трећом крајишком бригадом требало да наступа према том путу са јужне стране. На средишње немачко-усташке снаге нападале су две бригаде Друге дивизије и Прва далматинска.

Услед различите полазне удаљености, напад није почео једновремено. Јединице су се укључивале по деловима, како су пристизале. Током 3. и 4. марта притисак на немачко-усташке снаге је растао, тако да су оне 4. марта почеле да се повлаче. Опкољавање међутим није успело - северни и јужни бочни нападни клинови остали су међусобно удаљени око 7 километара. Током напада борци Друге пролетерске бригаде заробили су мајора Артура Штрекера (нем. Arthur Strecker), команданта 3. батаљона 738. пука. Имајући у рукама 25 немачких војника, међу којима и једног мајора, око 100 војника НДХ и око 600 Италијана, Врховни штаб одлучио је да иницира размену заробљеника. Разговори представника двеју страна који су уследили познати су као Мартовски преговори. Овај догађај је после рата различито тумачен и широко коментарисан.

Борбена дејства наставила су се независно од ових разговора. Током 4. марта четници Петра Баћовића ушли су у Имотски потиснувши 4. далматинску бригаду, а 5. марта извиђачки батаљон 369. легионарске дивизије ушао је у Ливно. То је представљало додатно угрожавање позиције групације НОВЈ са југа и југозапада. Док су се немачке снаге код Горњег Вакуфа повлачиле у Бугојно, Тито је већ 4. марта наредио још један заокрет за 180 степени, те усиљени марш јединица и болнице назад на Неретву, у циљу њеног форсирања.

Ово оштро маневрисање којем је Тито прибегао у два наврата, такође је предмет различитих тумачења. Према једном које је сугерисао Тито у свом ТВ-интервјуу 1973. поводом четрдесете годишњице битке на Неретви, то је био јединствен план у коме је рушење моста на Неретви требало да обмане непријатеља у погледу смера пробоја. Противудар код Горњег Вакуфа, осим што је служио истом циљу, требало је да одбијањем непосредне омогући потребно време и простор за маневар. Критике и алтернативна тумачења заснивају се на неизвесности да ли се могло знати да ће, након рушења моста, прелазак Неретве код Јабланице уопште бити могућ. Сећање Љуба Вучковића, тада команданта Друге далматинске, поткрепљује прву верзију.

„У штаб бригаде, који је био у селу Слатини, 4. марта око подне је стигао курир мотоциклист с наређењем да се командант бригаде хитно јави у Врховни штаб... Док сам излагао ситуацију на фронту бригаде, док сам причао о непријатељу, његовој јачини и о нашим положајима друг Тито ме је упитао да ли је непријатељ поново у Јабланици. Када сам му одговорио потврдно, он је рекао да то нијесмо смјели дозволити. Рекао сам да задатак бригаде није био да брани Јабланицу већ правце који воде из Јабланице према долини Раме, али да ће, ако је то потребно, Јабланица већ у току ноћи поново бити у нашим рукама. На то је друг Тито кратко одговорио: »Да, биће потребно«. Подробно ме је, затим, упознао са ситуацијом према Горњем Вакуфу, која се из часа у час мијењала у нашу корист. Очекивало се да ће се Нијемци, потпуно разбијени, већ у току ноћи повући према Горњем Вакуфу... Затим је издао усмено наређење о предстојећем раду Друге далматинске. Друг Тито је поставио бригади овај задатак: »У што краћем времену поново ослободити Јабланицу и припремити се за форсирање Неретве. Неретву форсирати на сектору од Раме до Доње Јабланице, на мјесту које сами одаберемо. Форсирање извршити гажењем или чамцима, или преко срушеног моста у Јабланици, како штаб бригаде оцијени да је најсигурније. Припрема да буде што краћа, јер је задатак неопходно потребно извршити у току наредна два дана«.“

[5]

Немачка групација одбачена код Горњег Вакуфа, средила се у очекивању наставка напада НОВЈ. Како напад није уследио, наступање према Прозору и Јабланици обновљено је 8. Марта.


Битка на Неретви

Уз помоћ тенковске чете Врховног штаба Друга далматинска бригада је 4/5. марта разбила четнике и поново заузела Јабланицу. Друга далматинска и Друга пролетерска бригада добиле су задатак да се током ноћи 6/7. марта пребаце преко рушевина моста у Јабланици на леву обалу Неретве, савладају четничку одбрану и успоставе мостобран. Четврта десетина друге чете 3. батаљона Друге далматинске под командом народног хероја Стеве Опачића доборвољно се пријавила да се пребаци прва. Да би прикрили пребацивање, батаљони две бригаде дуж обале Неретве отворили су ватру на четничке положаје на другој страни. Десетина је даскама импровизовано премостила распон између срушених кракова моста и попела се уз конструкцију на другу страну, где је ручним бомбама уништила четнички бункер. Након ње, на исти начин су се пребацили остали делови батаљона, па затим и два батаљона Друге пролетерске. Ова три батаљона у зору су јуришем разбила четничку 2. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића и обезбедиле мостобран.

Пионирска чета Врховног штаба под командом Владимира Смирнова направила је импровизовану конструкцију користећи се крацима срушеног моста у Јабланици. Од 5. до 9. марта две бригаде Треће дивизије одбациле су немачку 718. дивизију до самог Коњица отворивши тако преко моста у Острошцу још једно место за прелаз Неретве. Комплетна Главна оперативна група Врховног штаба прешла је Неретву до 14. марта, пребацивши Централну болницу и држећи заштитнице пред наступањем Немаца из правца Прозора (717. дивизија) и Томиславграда (369. дивизија).

Источно од Неретве, Главна оперативна група држала је иницијативу у својим рукама, гонећи четнике. Четничка команда покушавала је да заустави повлачење својих снага и заустави напредовање НОВЈ. До значајне битке дошло је код Главатичева 15/16. марта, где су прикупљене четничке снаге поново разбијене од стране јединица НОВЈ. Одатле се оперативна група НОВЈ развила у две колоне. Северна је наспупала према Калиновику, где је 22/23. марта у оштрим борбама успела да потуче новодоведене снаге црногорских четника под командом Павла Ђуришића. Јужна колона је у борбама 22-28. марта поразила комбиноване снаге под командом Баја Станишића ојачане италијанским деловима и заузела Невесиње. Након тога обе колоне наставиле су наступање према истоку.

Истовремено, Седма банијска и Девета далматинска дивизија биле су задужене да транспортују Централну болницу преко беспутног залеђеног Прења. Пошто је у болници дошло до епидемије пегавог тифуса, епидемија се раширила и на борце ове две дивизије, што је у наредном периоду знатно утицало на њихову борбену способност и на губитке. Да би се заштитио транспорт рањеника, држано је обезбеђење према немачкој 718. дивизији у Коњицу, чији су делови вршили честе испаде покушавајући да пресеку партизанске колоне. У документима 718. дивизије забележена је борба код места Бијела, кад су Немци у нападу изгубили један тенк[6]. Као последња заштитница, 22. марта се Трећа крајишка бригада одвојила од немачких делова из Коњица.

Трећа дивизија НОВЈ заузела је 1. априла Гацко од четника и Италијана, док су се Прва и Друга дивизија оријентисале према Дрини. Обалу Дрине су италијанско-четничке снаге утврдиле у намери да спрече прелаз снагама НОВЈ, па ове нису успеле да форсирају Дрину из покрета. То је довело до десетодневног застоја, а напредовање снага НОВЈ настављено је битком на Дрини од 7. априла.

У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четничке снаге под личном Михаиловићевом командом су тешко потучене, упркос бројчаној надмоћи, подршци и снабдевању од стране Италијана и повољним положајима. На страни 29 свог извештаја Врховној команди Вермахта од 1. априла 1943. командант Југоистока Лер (нем. Löhr) дао је оцену да је Михаиловићево лоше руковођење било главни разлог неуспеха четника:

„Недавне борбе показују да је Михаиловић омануо као војни лидер. Несхватање датих могућности у погледу времена, простора и терена чини њега најодговорнијим за недавне неуспехе.[7]“


Битка за рањенике

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.

Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.


Види још


Мартовски преговори 1943.

Бихаћка република

Операција Вајс I

Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

Напад НОВЈ на Коњиц фебруара 1943.


Референце


^ Извештај оперативног одељења Команде Југоистока од 22. марта 1943, Национална архива Вашингтон, NAW, T311, Roll 175, frame 000563

^ Директива Драже Михаиловића од 2. јануара 1943. командантима корпуса за борбу против јединица НОВ и ПОЈ на слободној територији западне Босне, Лике и Кордуна, Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIV (четнички документи), књига 2, Војноисторијски институт, Београд - документ 1

^ Извод из књиге примљених депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 26. фебруара до 14. марта 1943. године, Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIV (четнички документи), књига 2, Војноисторијски институт, Београд - документ 85

^ Записи Александра Лера, часопис СРПСКО НАСЛЕЂЕ, број 7/1998

^ Љубо Вучковић: ДАЛМАТИНСКИ ПРОЛЕТЕРИ, НА НЕРЕТВИ, стр. 71-72

^ Национална архива Вашингтон, T315, ролна 2271, фрејмови 840-842

^

„Die bisherigen Kämpfe zeigen, daß Mihailovic als militärischer Führer versagte. Die gegebenen Möglichkeiten infolge Unkenntnis von Zeitbedarf, Raum und Gelände nicht erkennend, trägt er die Hauptschuld an den bisherigen Mißerfolgen.“

Извештај команде југоистока врховној команди Вермахта од 1. априла 1943, Национална архива Вашингтон, T78, ролна 332, фрејмови 6290035-72, страна 29


Литература


Извештај Команде Југоистока од 1. априла 1943. Команди копнене војске (Oberkommando des Heeres), Национална архива Вашингтон, NAW, T78, roll 332, frame 6290035

Ослободилачки рат народа Југославије, 2, преправљено и допуњено издање, књига 1 – Војноисторијски институт, Београд 1957

Зборник докуменатака и података НОР-а, том XII (немачки документи), Војноисторијски институт, Београд

Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIII (италијански документи), Војноисторијски институт, Београд

Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIV (четнички документи), Војноисторијски институт, Београд

Директива Драже Михаиловића од 2. јануара 1943. командантима корпуса за борбу против јединица НОВ и ПОЈ на слободној територији западне Босне, Лике и Кордуна

Писмо команданта западнобосанских, личко-далматинских и херцеговачких војно-четничких одреда од 10. јануара 1943. команданту Динарске четничке дивизије о начину извођења операције за уништење народноослободилачког покрета на слободној територији у западној Босни

План операције четничких и италијанских јединица од 11. јануара 1943. за чишћење поддинарске области од припадника народноослободилачког покрета

Наређење команданта Лимско-санџачких четничких одреда од 22. јануара 1943. потчињеним командантима за формирање и упућивање јединица у западну Босну ради борбе против НОВЈ

Извештај Добросава Јевђевића од 13. фебруара 1943. мајору Захарију Остојићу о снабдевању четника од стране италијанских трупа

Наређење мајора Захарија Остојића од 14. фебруара 1943. мајору Андрији Весковићу за покрет јединица у правцу Закмур— Коњиц

Извештај команданта среза требињског од 16. фебруара 1943. команданту Зетског четничког одреда о заузимању Дрежнице, Раме и Прозора од стране НОВЈ с предлогом за уништење симпатизера НОП-а на територији среза

Наређење Драже Михаиловића од 17. фебруара 1943. команданту Зетског четничког одреда за прикупљање јединица и покрет у правцу Мостара ради борбе против НОВЈ у долини Неретве

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 18. фебруара 1943. потчињеним командантима за општи напад на партизанске снаге у долини Неретве

Извештај Владимира Контића од 18. фебруара 1943. Дражи Михаиловићу о формирању четничких организација у Црној Гори 1941. године

Извод из књиге послатих депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 1. до 19. фебруара 1943. године

Заповест команданта операција херцеговачких четника од 20. фебруара 1943. командантима Мостарске и Невесињске бригаде за спречавање продора јединица 2. пролетерске бригаде на линији Бијела—Равни

Заповест команданта операција херцеговачких четника од 22. фебруара 1943. командантима Невесињске и Комбиноване бригаде за заузимање и поседање положаја Планиница—Букови брег—Грабовчићи—Долови

Инструкција команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 23. фебруара 1943. потчињеним командантима о борбеном распореду јединица за напад на партизанске снаге на левој обали Неретве

Извештај команданта Коњичке групе од 23. фебруара 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о садејству са италијанским јединицама у борбама код Коњица

Извод из књиге примљених депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 7. до 24. фебруара 1943. године

Молба Штаба Зетског четничког одреда од 24. фебруара 1943. упућена Главној националној команди да за формирање нових четничких батаљона обезбеди наоружање од Италијана

Извештај команданта Коњичке групе четничких одреда од 24. фебруара 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о борбеном распореду и намерама Групе

Заповест Команде Народне војске Црне Горе и Херцеговине од 25. фебруара 1943. командантима батаљона за напад на јединице 2. пролетерске дивизије у долини Неретве

Заповест команданта средње колоне од 26. фебруара 1943. командантима Невесињске и Комбиноване бригаде за напад на јединице 2. пролетерске дивизије код Дрежнице

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 28. фебруара 1943. команданту Зетског четничког одреда да левом и средњом колоном избије на линију Гола главица — Црни поток — Црни врх

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 28. фебруара 1943. војводи Добросаву Јевђевићу да се споразуме са италијанским и немачким окупаторима о подели операцијских зона између њих и четника за борбу против јединица НОВЈ у долини Неретве

Наређење команданта Коњичке групе од 28. фебруара 1943. команданту леве колоне за напад на јединице 3. дивизије НОВЈ на сектору Коњиц—Јабланица

Извештај команданта 1. батаљона Зетског четничког одреда од 28. фебруара 1943. команданту Одреда о борбама батаљона против делова 2. далматинске бригаде на десној обали Неретве

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 1. марта 1943. изасланику Врховне команде за координирање дејства четничких јединица у борби против партизанских снага у долини Неретве

Забелешка Драже Михаиловића од 3. марта 1943. о британској процени односа партизанских снага и четника

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 3. марта 1943. изасланику Врховне команде за прегруписавање четничких јединица у долини Неретве

Писмо команданта Коњичке групе од 4. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о задацима Групе у борби против делова 3. дивизије НОВЈ

Извештај команданта Зетског четничког одреда од 5. марта 1943. Дражи Михаиловићу о бројном стању, борбеном моралу, акцијама Одреда и сарадњи са италијанским трупама у борби против НОВЈ у долини Неретве

Извештај команданта Зетског четничког одреда од 5. марта 1943. команданту Националних трупа Црне Горе о раду и борбеним дејствима Одреда у времену од 26. фебруара до 5. марта 1943.

Извештај команданта Коњичке групе од 5. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о борбеном распореду четника и Немаца на сектору Коњиц—Јабланица

Заповест команданта Дрежничке колоне од 5. марта 1943. команданту Комбиноване и Невесињске бригаде за напад на 2. далматинску бригаду у рејону Јабланице

Заповест команданта леве колоне од 5. марта 1943. подређеним командантима за напад на 9. далматинску дивизију на сектору Имотски—Груде

Извод из књиге послатих депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 20. фебруара до 6. марта 1943. године

Извод из књиге примљених депеша Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића у времену од 30. јануара до 6. марта 1943. године

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића 7. марта 1943. изасланику Врховне команде за прегруписавање херцеговчких четника и Зетског четничког одреда и напад на јединице НОВЈ у долини Неретве

Обавештење команданта Коњичке групе од 7. марта 1943. командантима колона о форсирању Неретве код Јабланице од стране НОВЈ

Извештај изасланика Врховне команде од 8. марта 1943. команданту Истакнутог дела Врховне команде о борбеном распореду и активности јединица

Писмо Драже Михаиловића од 9. марта 1943. команданту Зетског четничког одреда о надлежностима у руковођењу борбеним операцијама четника у борби против НОВЈ у долини Неретве

Извештај команданта Коњичке групе од 9. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о форсирању Неретве код Јабланице од стране НОВЈ и разбијању 1. и 2. дурмиторске бригаде

Забелешка команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 11. марта 1943. о прорачуну четничких снага и њиховом распореду у долини Неретве

Извештај команданта Комбинованог корпуса од 13. марта 1943. Бају Станишићу о формирању, борбеном распореду и задацима јединица Корпуса

Извод из књиге примљених депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 26. фебруара до 14. марта 1943. године

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 14. марта 1943. команданту Зетског четничког одреда за напад на јединице 2. пролетерске дивизије у пределу Борци— Главатичево

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 15. марта 1943. команданту оперативних јединица источне Босне и Херцеговине за поседање положаја Руда Ластва — Особац — Долови — Бијела ради спречавања продора јединица 2. пролетерске и 3. НОУ дивизије на Калиновику и Невесињу

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 16. марта 1943. команданту Зетског четничког одреда за груписање јединица на правцу Улог — Обаљ и напад на јединице 2. пролетерске дивизије

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 17. марта 1943. команданту Зетског четничког одреда да спречи бежање разбијених и деморалисаних четника и организује одбрану Невесиња

Извештај команданта оперативних јединица источне Босне и Херцеговине од 17. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о ситуацији код Главатичева — Крушевљана и Луке

Писмо мајора Мирка Лалатовића од 18. марта 1943. команданту 2. равногорског корпуса о борби четника против јединица НОВЈ у долини Неретве и задацима Корпуса

План команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 18. марта 1943. о груписању јединица и начину извршења напада на јединице НОВЈ на подручју између Прења и Бјелашнице

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 18. марта 1943. команданту оперативних јединица источне Босне и Херцеговине да прикупи јединице и организује одбрану Невесиња

Извештај мајора Боривоја Радуловића од 18. марта 1943. коман данту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о расулу, бежању и пљачки четничких јединица на подручју Невесиња

Заповест Штаба оперативних јединица од 18. марта 1943. потчињеним за напад на јединице 3. НОУ дивизије на линији Пресјека — Кљуни — Лакат

Наређење Драже Михаиловића од 19. марта 1943. команданту Зетског четничког одреда и команданту оперативних јединица источне Босне и Херцеговине за напад на јединице 3. НОУ дивизије на правцу Придворци — Кљуни — Лука

Извештај команданта Зетског четничког одреда од 19. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о нападу четника на јединице 3. НОУ дивизије на правцу Придворци — Кљуни — Лука

Извештај команданта оперативних јединица источне Босне и Херцеговине од 20. марта 1943. команданту Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића о борбама против јединица 3. НОУ дивизије на правцу Невесиње — Кљуни

Наређење команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 21. марта 1943. команданту Дринског корпуса о формирању и начину дејства летећих бригада

Наређење Драже Михаиловића од 25. марта 1943. команданту лимско-санџачких четничких одреда за формирање летећих бригада и борби против јединица НОВЈ у зони: Фоча — Калиновик — Улог — Неретва — Чемерно — Волујак — Фоча

Наредба команданта Главне националне команде од 27. марта 1943. потчињеним командантима да спрече продор јединица НОВЈ у Црну Гору

Заповест команданта Милешевског корпуса од 27. марта 1943. командантима потчињених јединица и командантима Романијског и Дринског корпуса за поседање положаја на десној обали Дрине ради спречавања прелаза јединица НОВЈ у правцу Санџака и Црне Горе

Писмо команданта Истакнутог дела Штаба Драже Михаиловића од 28. марта 1943. Дражи Михаиловићу о ситуацији код четничких јединица на фронту Фоча — Шћепан поље и упућивању италијанских јединица на сектор одбране код Фоче и Устиколине

Писмо Драже Михаиловића од 28. марта 1943. мајору Захарију Остојићу о потреби садејства италијанских и четничких јединица у одбрани положаја на Дрини

Писмо Драже Михаиловића од 28. марта 1943. мајору Захарију Остојићу о потреби затварања праваца продора НОВЈ у Црну Гору и Санџак

Извештај Главног штаба Команде Народне војске Црне Горе и Херцеговине од 28. марта 1943. о борбама црногорских и херцеговачких јединица против јединица НОВЈ на правцу Кула — Чичево — Главатичево — Невесиње

Извод из књиге примљених депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 14. марта до 3. априла 1943. године

Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen", Munin-Verlag, Coburg 1978.

Roland Kaltenegger: TOTENKOPF & EDELWEIß, Ares Verlag 2008.

Cassagrande: Die volksdeutsche SS-Division "Prinz Eugen": die Banater Schwaben und die Nazionalsocialistiscchen Kriegsverbrechen, Campus Verlag, Frankfurt am Mein 2003.

Franz Schraml: KRIEGSSCHAUPLATZ KROATIEN, Kurt Vowinckel Verlag, Neckargemünd 1962

Рудолф Приморац: ОПЕРАТИВНО-ТАКТИЧКА ИСКУСТВА ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА, Војноиздавачки и новински центар, Београд 1986.

НЕРЕТВА - зборник, књига 1, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.

НЕРЕТВА - зборник, књига 2, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.

НЕРЕТВА - зборник, књига 3, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.


Битка на Неретви

Део Другог светског рата


Сукобљене стране

 Немачка

 Италија

 НДХ

 Четници

 Партизани

Губици

Немачки губици: 583 погинула, 1642 рањена, 145 несталих[1]


Време:

1943.

Локаци ја:

Херцеговина

Резултат:

Неуспех немачке офанзиве (партизани и болница нису елиминисани)

стратешка победа партизана

тежак пораз четника

Насловна Документа Контакт Вести Едукација Галерија Press Истраживања Вести дана КОС