Powered by VipTek

Други светски рат у Југославији


Други светски рат у Југославији је почео 6. априла 1941. године немачким бомбардовањем Београда, а завршио се 15. маја 1945. године. Као победник из рата су изашли партизани, који су се истовремено борили против окупаторских власти за ослобођење земље и против четника за власт и подршку савезника.


Априлски рат


За више информација погледајте чланак Априлски рат


Ситуација пре напада


Стање у Европи током напада на Југославију

Југословенска влада је, пратећи догађаје у Европи и освајања нацистичке Немачке, очекивала да ће и Краљевина Југославија бити нападнута. Зато је тражила начин како да избегне тај очекивани сукоб. Један од начина да се реше безбедносни проблеми Краљевине Југославије било је и потписивање пакта са Немачком 25. марта 1941. године. Повољни услови за Краљевину Југославију у овом уговору нису били гаранција да ће бити и испоштовани од Хитлера. Супротна одлука значила је сигуран рат са Немачком и њеним савезницима који су окруживали Краљевину Југославију, са свих страна осим кратке границе са Грчком на крајњем југу. У току ноћи 20. марта одржана је седница на којој је југословенска влада решила да приступи Тројном пакту. У Бечу је 25. марта потписан протокол о приступању.

Народ није био задовољан овом одлуком јер је сматрао сарадњу са нацистима неприхватљивом. Због тога су избиле демонстрације и изведен је државни удар у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године на челу са генералом Душаном Симовићем. Срушена је влада Драгише Цветковића, похапшени сви њени министри, свргнуто намесништво, а на радио-станици Београд је објављено да је престолонаследник Петар II Карађорђевић проглашен пунолетним. Нова влада постављена је у рано јутро 27. марта 1941. са генералом Душаном Симовићем као њеним председником. Истог дана организоване су демонстрације широм простора Краљевине Југославије у којима су већину чинили Срби. Народ је истог дана изашао да да подршку обарању владе и на улици су се чуле пароле Боље рат него пакт, боље гроб него роб.

Хитлер је побеснео чувши за догађаје у Југославији. Његове планове о нападу на СССР је морао да одложи. У ноћи између 5. и 6. априла 1941. године потписан је уговор између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза. Југославија је признала СССР, а он пристао да поштује независност Краљевине Југославије, територију и суверена права, а у случају напада Немачке на Југославију, ће стати на страну Краљевине Југославије.




Напад


У зору 6. априла над Београдом су се појавили немачки бомбардери. Тиме је отпочео напад нацистичке Немачке на Југославију. Осим Београда, бомбардовани су и други градови у Србији. Уништене су многе грађевине међу којима је и Народна библиотека. У овом нападу без објаве рата учествовале су поред Немачке и Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Истог дана нападнуто је и Краљево. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске. Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе. Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. Априла.

Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана. Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.


Подела Југославије

За више информација погледајте чланак Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату


Борбена дејства су окончана 18. априла 1941. године. Три дана раније краљ и влада су напустили земљу. Територија срушеног краљевства је подељена на интересне сфере Немачке и Италије. Трећи рајх је узео себи део Дравске бановине (данашње Словеније), док су централна Србија и Банат стављени под немачку управу. Италија је анектирала делове хрватске обале, делове Далмације, острва у Јадранском мору и део Дравске бановине. Бугарска је добила већи део Вардарске бановине и мање делове Моравске, Мађарска је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Италија је доделила Великој Албанији делове Зетске и Вардарске бановине, односно Метохију, део Црне Горе, већи део Косова, и део Вардарске бановине.


Окупаторска подела Југославије


За време Априлског рата (10. априла) основана је и Независна Држава Хрватска (НДХ), којој су поред Бановине Хрватске још припојени Босна (Врбаска и део Дринске бановине), остатак Херцеговине (део Зетске бановине) и остатак Срема (део Дунавске бановине). Политичко вођство је дато Анти Павелићу из усташког покрета. Неколико месеци касније већ је почело протеривање и убијање Срба, Јевреја и Рома. Многи су одведени и убијени у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Црној Гори је обећано поновно успостављање династије Петровић. Слом државне творевине Краљевине Југославије оставио је тежак утисак у народу. Немачка окупациона политика била је оштра и тешка за становништво према коме је непријатељ гајио разне предрасуде. Народ на простору данашње Србије је, поред осећаја горчине услед пораза, морао да се бори са немачким реквизицијама, са проблемом избеглица и смањеним обимом економског пословања. Сам систем управе наметнут од Немаца био је основа за стварање покрета отпора: четничког и партизанског. Четници су били за обнову монархије и Велику Србију унутар Југославије, док је циљ партизана била социјалистичка револуција и рушење старог система. У Београду је прво успостављена Комесарска управа, на челу са Миланом Аћимовићем, а потом, 29. августа 1941. формирана влада Народног спаса, на челу са Миланом Недићем, која се борила да смири деловање оба покрета отпора и тиме спречи СС-овске одмазде.


Етничке прилике у Југославији на почетку Другог светског рата


Етничка шароликост Југославије је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. У Војводини су живеле мађарска, немачка и хрватска мањина које су листом пришле уз надирућег окупатора (Немце, Мађаре и усташе) и омогућиле му брзо заузимање овог терена. На Косову и Метохији, албанска мањина је масовно пришла уз италијанског окупатора и омогућила му брзо заузимање ове територије, а након тога од дела албанског војно способног становништва формиране су и СС трупе „ Скендербег“. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатору и почињу систематски геноцид на српским живљем. У Црној Гори је постојала мањина која је била сепаратистички настројена. Ова група је била мањинска, али је успела да дође на власт само уз окупаторску помоћ.


Покрети отпора


Народноослободилачки партизански покрет

За више информација видети Народноослободилачка војска Југославије, Народноослободилачки покрет Југославије и Народноослободилачка борба народа Југославије


Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком СССР-а у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.

Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. Три дана касније, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.


У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Ова територија је поново окупирана новембра 1941. 21. децембра исте године, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.


Равногорски четнички покрет

За више информација погледајте чланак Југословенска војска у отаџбини



Избегавши заробљавање од стране окупатора у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза), већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Енглезима и с емигрантском владом. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже 25. октобра на Равну гору у штаб Драже Михајловића.

Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михајловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског генерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.


Дража Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941, већ у првој тачки он, са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: „Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској..." За рад у прелазном периоду, Дража Михајловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање, Дража Михајловић каже: „Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом“, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:

казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и

учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.

Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.


Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од рада краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.


Равногорска великосрпска идеологија је 1942. имала велики утицај и следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Војнички пораз на Неретви ће уздрмати покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. Године.


Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а.

Као одговор Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника Јвуо.


Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића.


Квислиншке формације у Југославији


Формације на простору НДХ


Усташе

За више информација погледајте чланак Усташе


Усташа - хрватска револуционарна организација је била терористичка[1] организација основана 1929. године у циљу стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима[2] и њеног отцепљења од Краљевине Југославије.

Идеологија усташа је била мешавина фашизма,[3] нацизма,[4] хрватског ултранационализма и римокатоличког верског фундаментализма.[5] 1933. године организације је преименована у Усташа - Хрватски револуционарни покрет и тај назив је остао до Другог светског рата. У априлу 1941. године усташе су постављене на власт марионетске[6][7][8] Независне Државе Хрватске, од стране Сила осовине, односно нацистичке Немачке.[9][10][11] Када су усташе дошле на власт НДХ, њихово војно крило је постало Усташка војска (Ustaška Vojnica).[12] Ратујући на страни нацистичке Немачке, усташе су током рата поражене а њихове преостале снаге су уништили југословенски партизани.

Усташе и домобрани су имали водећу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен током Другог светског рата у Независној Држави Хрватској[13].


Домобрани

За више информација погледајте чланак Домобранство


Домобранство је у Независној Држави Хрватској (НДХ) је квислиншка војна формација. После проглашења Независне Државе Хрватске (10. априла 1941) с одобрењем Немаца и под њиховом контролом, почело је формирање домобранства, по узору на Краљевско угарско-хрватско домобранство до 1918., као главног дела оружаних снага НДХ, које су се састојале од Усташке војнице и Оружништва. Називом Домобранство усташко вођство је настојало да истакне континуитет хрватске државности и непосредну везу НДХ и аутономије постигнуте Хрватско-угарском нагодбом из 1868. године.

За формирање домобранства послужио је део људства из Југословенске војске, а на водеће положаје су постављани официри из бивше аустро угарске војске, који су се истицали у антијугословенству и сепаратизму, у ком духу је требало и обезбедити васпитање јединица домобранства, како би постале поуздан инстримент у функцији усташког режиме. Наоружавање Домобранства је потицало из разбијене Југословенске војске, које су им Немци ставили на располгање уз накнаду у сировинама и другом материјалу.

Значајну улогу у формирању и јачању Домобранства имао је врх Католичке цркве и политика вођства Хрватске сељачке странке (ХСС), а део Грађанске и Сељачке заштите је директно укључен у Домобранство под именом Хрватски заштитни ловци и употребљен за формирање уташког режома.

До 16. априла 1941. формиран је Главни стожер војсковође, Заповедништво војске и Министарстви Домобранства са штабовима за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу. Немци су, на почетку, одредили да Домобранство може имати 16.000 људи, али после избијања оружаног устанка дозволили су формирање јачих домобранских снага.

Домобрантво је сачињавало тзв. редовну војску НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовања Хрвата, Муслимана и др, силом закона, а обухватало је копнене, ваздухопловне и пловне снаге.


Ханџар дивизија

За више информација погледајте чланак 13. СС брдска дивизија Ханџар (1. Хрватска)


Ханџар дивизија је била део Вафен-СС-а, састављена од муслимана из Босне и Албанаца са Косова, под руководством немачких официра. Службено се звала 13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар, а популарно Хрватска број 1, јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. У саставу дивизије је било око 21.000 војника и официра.


Формације на простору Недићеве Србије


Четници Косте Пећанца

За више информација погледајте чланак Четници Косте Пећанца


Четници Косте Пећанца, такође познати и као „црни четници“,[14] су војне формације које су биле активне у недићевиј Србији. Биле су лојалне марионетском режиму и немачкој војној администрацији, а борили су се превасходно против партизана.

Четнички одреди Косте Пећанца су оформљени на Видовдан (28. јуна) 1941. У другој половини те године и већим делом у 1942. години представљају, уз мање одреде жандармерије и касније Српског добровољачког корпуса, главну оружану силу квислиншког режима Милана Недића.[15]


Српски добровољачки корпус

За више информација погледајте чланак Српски добровољачки корпус (Други светски рат)


Српски добровољачки корпус био је познати и под називом "Љотићевци“, по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу. У јулу 1941. године, припадници немачких окупационих снага налажу формирање добровољачких одреда за борбу против комуниста на територији Србије. Одреди су организовани септембра 1941. године. Приликом формирања а и касније, присталице Збора и организације Бели орлови чиниле су руководећи кадар и састав тих јединица. Команда је службено формирана 14. септембра 1941. а чинило ју је 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи [16].

[уреди]Формације у другим крајевима Југославије

За више информација видети 21. СС брдска дивизија Скендербег (1. албанска), Бали Комбетар, Ловћенска бригада, Добровољачка антикомунистичка милиција, Бела гарда (Словенија), Црногорски добровољачки корпус и Хрватске борбене групе


Фазе рата након окупације


Устанак


Током лета 1941. у готово свим крајевима Југославије дошло је до образовања противосовинских борбених група и до отпочињања напада на осовинске и квислиншке трупе и инфраструктурне објекте. Устаници су били мотивисани патриотизмом, идеолошким убеђењем или страхом за голи живот, као у случају Срба у НДХ и Јевреја. У неким областима овај отпор имао је размере народног устанка. У јулу 1941. дошло је до општег народног устанка у Црној Гори, а током јесени 1941. устанак је добио масован карактер и у западној Србији и у неким крајевима Босне, Херцеговине и Хрватске.

Комунистичка партија Југославије позвала је народ на општи устанак након напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. Истовремено, остаци официрског кора војске Краљевине Југославије који су избегли заробљавање вршили су међусобно повезивање и организовање. Ове две групе преузеле су вођство над устаничким групама, започевши формирање војних формација. Значајну улогу у припреми кадрова за организацију партизанског рата у Југославији је имао СССР. Уочи рата неколико стотина будућих истакнутих учесника НОБ је завршило партизанске течајеве у организацији совјетске војно-обавештајне службе у СССР-у и Шпанији. [17]

Тако су настале две устаничке формације, једна под руководством Комунистичке партије Југославије, под називом партизани (касније НОВЈ) и друга под командом пуковника краљевске југословенске војске Драгољуба Михаиловића, под називом четници (касније ЈВуО).

У западној Србији формирана је пространа слободна територија, такозвана Ужичка република.

Након почетних успеха устаника, дошло је до узвратних мера осовинских снага. Устаничке снаге претрпеле су поразе, што је довело до губитка слободне територије и осеке устанка.


Грађански рат


Између две устаничке формације избио је у Србији општи сукоб 1. новембра 1941. Упркос примирју потписаном 20. новембра, сукоб се наставио и добио на интензитету. У јануару 1942. овај сукоб пренео се и на територију Црне Горе, а током првих месеци те године захватио је и Босну и Херцеговину, Лику и Далмацију. Тиме је сукоб прерастао у тотални рат до уништења. Бројне четничке снаге у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској повезале су се са италијанском окупационом војском или склопиле споразуме са властима НДХ.


Бихаћка република


Након неуспеха и губљења позиција у источним крајевима у првој половини 1942, партизанско руководство определило се за формирање чврстих мобилних формација, способних за борбу у разним подручјима. Формиране су бригаде, које су бројале око 1.000 бораца, а затим су од више бригада формиране дивизије.

Ова оријентација на покретљиве ударне јединице показала се успешном. Партизанске јединице извеле су већи број успешних напада на непријатељске гарнизоне (Кључ, Ливно, Мркоњић Град, Јајце, Босанско Грахово, Бихаћ, Теслић). Тако је формирана пространа слободна територија, такозвана Бихаћка република, и истовремено је формирана групација оперативних јединица као почетак НОВЈ.


Велике осовинске операције


Осовинске снаге реаговале су енергично на стварање слободне територије и противосовинске војске. Немачке снаге у НДХ, које су се 1941. састојале од само једне посадне дивизије, крајем 1942. увећане су на 7 дивизија. Немачке и италијанске команде израдиле су план операција. Током операција требало је, поред уништења НОВЈ, такође да буду разоружане и распуштене локалне јединице под италијанском командом, односно МВАЦ, које су у тој фази представљале главнину Михаиловићевих снага. На овоме су посебно инсистирали Немци, упркос италијаснком отпору, сматрајући да ће се четничке единице у случају савезничког искрцавања у Југославији окренути против осовинских снага.


Главне осовинске операције почеле су 20. јануара 1943, и трајале су, с мањим прекидом, до 15. јуна. Прве две операције, Вајс I и Вајс II карактерисане су жестоким борбама осовиских снага са јединицама НОВЈ, а у саставу италијанских снага на страни осовине борили су се и Михаиловићеви четници, а планирано разоружање и распуштање је изостало. Овај део окончан је успехом снага НОВЈ, које су, и поред изложености великим напорима и знатним губицима, очувале бробену снагу. Главна оперативна групација НОВЈ пробила се кроз италијанске и четничке положаје у захвату Неретве према источној Херцеговини и Црној Гори.


За наставак операција, под називом Шварц, Немци су довели још једну дивизију (1. брдску). Операције су се одвијале на територији Црне Горе и југоисточне Босне. Наступајући према снагама НОВЈ, Немци су разоружали и расформирали велики број четничких јединица, а знатан број су интернирали у заробљеничке логоре, иако ове нису пружиле отпор. Немачке снаге, уз помоћ Италијана на помоћним задацима, успеле су да опколе Главну оперативну групу НОВЈ и наметну јој упорну једномесечну борбу на тешком терену под неповољним условима. Услед велике бројчане и ватрене надмоћи Немаца, снаге НОВЈ претрпеле су веома тешке губитке. Ипак, њихов знатан део успео је да се средином јуна пробије кроз немачке обруче у источну Босну, где се током наредних недеља поново распламсала партизанска борба.

Борци НОВЈ савладали су током ових операција тешка искушења. Стога су ове борбе у послератној Југославији добиле митски статус и биле су познате као Четврта и Пета офанзива, односно Битка на Неретви и Битка на Сутјесци.


Капитулација Италије и Армијска група Ф


Почетком септембра 1943. Италија је капитулирала. Немачка команда припремила се за овај догађај. У Југославију је доведен штаб Друге оклопне армије, а на располагање су јој стављене крупне снаге. 15. августа 1943. формирана је у Београду нова стратегијска команда, штаб Армијске групе Ф, ради обједињавања командовања јединицама у Грчкој и Југославији. Ове снаге су у септембру и октобру извеле операцију Ахзе са циљем разоружавања и стављања под контролу италијанске армије на Балкану.

Долазак армијских и корпусних штабова и бројних нових јединица није само бројчано ојачао немачке снаге на терену, него је уједно подигао њихову тактичку употребу на виши ниво. Немачки штабови су пратили и проучавали противника, користећи сараднике са терена и развијајући специјализоване обавештајне, диверзантске и извиђачке екипе.

Пад Италије имао је такође за последицу нагло јачање НОВЈ, како бројчано, тако и по наоружању, које је преузето од разоружаних Италијана. Ово је омело немачке планове о поседању италијанских положаја. С обзиром да су у јужној Италији напредовале савезничке снаге, избивши на обалу Јадрана, велике непоседнуте области на обали и у унутрашњости Југославије представљале су критичан проблем за немачку одбрану. Немачки командант овако је оценио ситуацију:


„Ситуација у унутрашњости Балканског полуострва, у непосредној вези са замишљеним, односно стварним током догађаја на подручју Средоземног мора, знатно се заоштрила... Борбене акције, које су се отуда развиле изгубиле су карактер герилског рата. У стварности, у борбама са посадним трупама на одлучујућим местима појављују се бројно јаке, плански вођене и — бар за планинско ратовање — добро наоружане и опремљене јединице... Према томе, неправилно би било да се и даље говори о „герилству“ или да се сузбијање банди сматра као полицијска ствар. Ради се о томе да се уочи да је непријатељ стао ногом на Балкан и да га треба уништити пре него што ће већи део трупа бити присиљен да крене у одбрану обале. ... Најопаснији непријатељ је Тито. ...

Због тога Михаиловић већ тражи везу са немачким командама, да не би потпао под комунистичку власт. “

[18]

Савезнички високи официри и политички лидери изнели су сличне закључке на међусавезничким конференцијама у Каиру и Техерану од 22. новембра до 7. децембра 1943:

"Премијер Черчил: Жалосна је чињеница да готово никакве залихе нису достављене 222.000 људи бројним присталицама Тита морским путем. Ти одлучни (борци) држе у Југославији онолико Немаца колико ми држимо јужно од Рима. Немци су бачени у забуну након колапса Италије и патриоте су освојиле контролу над великим деловима обале."[19]

"Генерал Ајзенхауер нагласио је витални значај настављања максималних могућих операција на успостављеном попришту... Он верује да сву могућу опрему треба слати Титу, јер су Михаиловићеве снаге од мале вредности."[20]

Генерал Брук је, прелазећи на Југославију, рекао да су у тој земљи Немци имају тешкоћа да одржавају своје комуникације. Отуда, сва добит мора бити извучена из свих прилика да се увећају немачке невоље путем помагања партизана. Желимо да се организује систем допремања оружја и ваздушне подршке. Генерал Брук рекао је да је сада 21 немачка дивизија распоређена у Југославији до грчке границе."[21]

"Премијер Черчил: Изванредне ствари постижу се у Југославији од стране Тита, који ради много више него што је Михаиловић постигао. Нема планова да се у Југославију пошаље велика армија, али се Немцима може задати ударац кроз помагање Титових снага путем повећаног снабдевања."[22]

Захваљујући пробијању немачког система шифровања радио-саобраћаја, савезнички руководиоци располагали су веома добрим информацијама о збивањима у Југославији, и донели су одлуку о пружању што веће могуће помоћи НОВЈ у материјалу и путем тактичког садејства.


Михаиловићева противосовинска операција


Након периода у којем је главнина његових снага била повезана са осовинским, Михаиловић је након капитулације Италије заузео активнији став. Под утиском слабљења осовинске коалиције, Михаиловић је прикупио знатне снаге из Србије (око 15.000 људи) и са њима извршио напад на изоловани немачко-домобрански гарнизон Вишеград. Након пада Вишеграда, наставио је наступање према Рогатици, која је пала 13. октобра.

С обзиром да је до овог напад дошло непосредно након пораза у Тузли, то је додатно забринло немачку команду. Она међутим није имала ресурса да активно супротстави. С обзиром на наступање НОВЈ од Тузле према Добоју, напад на Травник и наступање код Прозора, Немци су стекли утисак о угрожености Сарајева, и ограничили су се на јачање одбране.


Радио-депеша о стању на терену 14. децембра 1943, достављена од команде југоистока команди Вермахта. У одељку о стању на фронтовима у операцији Кугелблиц, у саставу фронтa 1. брдске дивизије помиње се, поред осталих, и борбена група Лукачевић, а у саставу фронта Војноуправног заповедника Србије 24. бугарска дивизија и борбена група Ајдачић.[23]

Међутим, овај напад забринуо је и штабове НОВЈ, јер се групација ЈВуО појавила на врло важној стратешкој позицији и уклинила између 2. и 3. корпуса НОВЈ. Стога су две дивизије НОВЈ ангажоване да отклоне ту претњу. Новоформирана 27. дивизија, оријентишући се на простор источно од Сарајева, 22. октобра заузела је Рогатицу разбивши четнике, а у борбама 37-31. октобра ослободила Соколац од усташа. Пета дивизија заузела је 26. октобра Вишеград од четника, чиме је групација ЈВуО била потпуно разбијена. Снаге НОВЈ у Црној Гори енергичним наступањем успеле су да до тада истисну четнике са свих битних позиција, успостављајући при том контролу над знатним италијанским снагама и ресурсима.

Разочаран потпуним игнорисањем ове његове акције од стране савезничких руководстава, Михаиловић је обуставио сличне активности и 7. новембра издао директиву о општем нападу на комунисте, напомињући да савезници одобравају такав став.[24] Велика већина његових снага ван Србије у међувремену се чврсто везала за Немце, а током новембра и децембра 1943. и велики део снага у Србији (Лукачевић, Калабић, Јеврем Симић, Љуба Јовановић) потписао је споразуме са Немцима. Обавештење немачког команданта југоистока о склопљеном споразуму са Лукачевићем врло брзо је дошло до Черчила, и имало је пресудан значај у одлуци о напуштању Михаиловића.[25]


Зимске операције 1843-1944.

За више информација погледајте чланак Зимске операције 1943/1944 у централном делу Југославије


У периоду кад су савезници установили присуство 21 немачке дивизије у Југославији, у новембру 1943, снаге НОВЈ успевале су да држе велику слободну територију која је укључивала следећа места: Сењ, Карлобаг, Делнице, Оточац, Удбина, Кореница, Доњи Лапац, Војнић, Вргинмост, Слуњ, Копривница, Чазма, Лудбрег, Вировитица, Подравска Слатина, Сански Мост, Дрвар, Босански Петровац, Босанско Грахово, Кључ, Прњавор, Котор Варош, Јајце, Гламоч, Бугојно, Ливно, Купрес, Имотски, Трогир, Брач, Хвар, Оребић, Корчула, Вела Лука, Грачаница, Босански Шамац, Тузла, Зворник, Кладањ, Олово, Власеница, Рогатица, Вишеград, Фоча, Гацко, Прибој, Пљевља, Пријепоље, Жабљак, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, Беране... Стога су штабови Армијске групе Ф и Друге оклопне армије након окончања хитних интервенција на најосетљивијим тачкама, припремили обухватан ратни план за систематско поседање важних комуникација и позиција, уз истовремено задавање удараца НОВЈ. Овај план подељен у већи број операција, с тим да се истовремено одвија више њих у разним областима. Овај ратни подухват (тзв. зимске операције 43/44) по обиму је превазишао сва дотадашња ратна збивања у Југославији. Његово извршење трајало је од 3. децембра 1943. до средине фебруара 1944.

Током ових операција Немци су успели да овладају знатним делом слободне територије и да успоставе неке нарушене комникацијске правце, али нису успели да нанесу значајне ударце НОВЈ ни остваре пресудну предност. На крају овог периода, у директиви од 27. фебруара 1944, командант армије Рендулиц, свестан да проблем није решен, констатујући да су „банде" „последњих месеци, у великим операцијама у пространим областима армијског подручја, тучене и чија је борбена вредност знатно ослабљена“, истовремено захтева још интензивнију даљу активност.[26] Многобројне операције против НОВЈ настављене су на свим подручјима.


Реселшпрунг

За више информација погледајте чланак Десант на Дрвар


Са доласком пролећа почеле су боље да функционишу везе између НОВЈ и савезника. Снабдевање опремом се повећавало, као и евакуација рањеника, а повремено је добијана и ваздушна тактичка подршка. То је довело до константног раста способности НОВЈ да наноси штете Немцима. Бројне немачке локалне операције вођене с намером поправљања позиција и наношења губитака НОВЈ нису успевале да преокрену тај тренд. Због тога су немачки штабови осмислили спектакуларну ваздушно-десантну акцију уз подршку моторизованих и извиђачких копнених нападних група, са циљем уништења централних руководстава НОВЈ. Главна мета био је Врховни штаб у Дрвару.

Након низа операција вођених са циљем освајања полазних позиција, обмањивања и одвлачења снага НОВЈ из зоне напада, подухват је почео 25. маја 1944. у зору. И поред смелог планирања и великог залагања, операција није постигла свој основни циљ. Након овог напада, Врховни штаб НОВЈ преместио се на утврђени Вис.


Ослобођење Југославије


Ослобођење Србије

За више информација видети Битка за Србију 1944. и Београдска операција


Током 1944. НОВЈ је настојала да јачањем снага у Србији и убацивањем нових снага из западних области освоји кључне позиције у Србији. У овоме је, услед значаја комуникација кроз Србију, имала подршку и помоћ западних савезника.

Немачки штаб Југоистока уочио је ово настојање НОВЈ и предузимао је противмере. Оне су се састојале у операцијама за блокирање покрета и разбијање снага НОВЈ које су наступале ка Србији (Драуфгенгер, Рибецал), као и уништењу партизанских снага унутар Србије. Михаиловићева организација такође је имала интерес да ово спречи, па је по том основу дошло до новог приближавања између немачких снага и Јвуо.


Напори НОВЈ су након дуготрајних исцрпљујућих борби завршени успехом. Током првих дана августа група дивизија НОВЈ (2, 5. и 17) успела је да се пробије из Црне Горе и форсира Ибар. 21. августа у западну Србију продрла је Прва пролетерска дивизија, ускоро за њом Шеста личка, а почетком септембра и Дванаести корпус. Ове снаге ослободиле су мног градове (Горњи Милановац 12. септембра, Ваљево 18. септембра, Аранђеловац 20. септембра) и успоставиле базу за предстојећи напад на Београд.


Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом „Јужна Украјина“ у Јашко-кишињевској операцији 20—-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5—9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.


Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је највећим делом да поседну јединице Армијске групе Е из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1. септембра 1944.


Међутим, маневар Армијске групе Е није био успешан јер су снаге НОВЈ[27] и снаге бугарске армије успеле да успоре, испресецају и развуку њене наступајуће колоне. Значајан утицај имала је успешно изведена операција Ратвик.

С обзиром на то да је током септембра или првог дела октобра 1944. дошло до пребацивања неких намачких снага у Србију због приближавања Црвене армије, НОВЈ је у том периоду изван Србије постигла врло значајне успехе. Многа места су коначно ослобођена (Дрвар, Гацко, Приједор, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Горњи Вакуф, Тузла, Хвар, Брач, полуострво Пељешац, Беране, Никшић, Билећа, Требиње, Бенковац, Ливно, Дубровник), а многа друга привремено (Тешањ, Теслић, Славонска Пожега, Зворник, Дарувар, Пакрац, Колашин, Бијело Поље, Бањалука, Пљевља, Вировитица, Вишеград, Травник). Ова дејства НОВЈ, нарочито офанзива за ослобођење Далмације и Друга бањалучка операција онемогућиле су извлачење крупнијих снага Друге оклопне армије за Београдску операцију и даља дејства у Панонији.

Општи напад 57. армије Црвене армије почео је са линије српско-бугарске границе 27/28. септембра. Кључни догађај за даљи развој представљало је успешно форсирање Велике Мораве 11. октобра код Лапова од стране Четвртог гардијског механизованог корпуса. Тиме су немачке снаге у Србији пресечене на два дела и раздвојене, а јужно од београда створена је јака оклопно-пешадијска совјетско-југословенска група. Ове снаге ослободиле су Београд у борбама од 14. до 20. октобра. Главнина снага Црвене армије затим је усмерена на операцију форсирања Дунава у Барањи, док је борба са Армијском групом Е углавном препуштена југословенским и бугарским снагама. Ове снаге извеле су истовремено са Београдском, успешно операцију у јужној Србији, којом је знатно проширена бреша између немачких јединица.

Након ослобођења Београда, снаге НОВЈ наставиле су гоњење северне немачке групације кроз Срем, до половине децембра, уз подршку снага Црвене армије, а затим самостално. Немачке снаге успеле су да успоставе равнотежу западно од Шида, где је успостављен Сремски фронт.


Ослобођење Далмације


Далмација је била поседнута јаким снагама Друге оклопне армије, које су се састојале од 118. ловачке, 264. и 369. пешадијске дивизије, 1. пука Бранденбург, 92. моторизованог пука, 649. и 944. обалског артилљеријског пука и знатних морнаричких снага. Под немачком командом била су још и три усташка здруга (6, 7 и 9.), а на њиховој страни борила се и четничка Динарска дивизија. Укуне снаге износиле су око 45.000 војника у немачким, 12.000 у усташким и 5.000 у четничким јединицама.[28]


Бројно стање Осмог далматинског корпуса НОВЈ је 31. августа 1944. износило 25.470 бораца. Поред њега, у операцијама је учествовала и 29. херцеговачка дивизија, Прва тенковска бригада и делови Морнарице НОВЈ.[29]


На основу директиве Врховног штаба од 25. августа, Осми корпус почео је операцију поседања комуникација. 28. августа неуспешно је нападнут немачко-четнички гарнизон у Грачацу, а 8. септембра привремено је заузет Бенковац.


У том периоду Друга оклопна армија била је присиљена да, услед продора Црвене армије кроз Румунију и кашњења Армијске групе Е из Грчке, издваја своје снаге за формирање фронта према Црвеној армији. Почетком септембра из Далмације су извучени Први пук Бранденбург и 92. моторизовани пук. Тиме је Осми корпус дошао у позицију да може отпочети операцију за коначно ослобађање Далмације. У борбама 12-17. септембра након великих немачких губитака ослобођен је Брач, а одмах затим и Хвар.


Пошто се ситуација на источном фронту даље погоршавала, штаб Друге оклопне армије направио је план за пребацивање 118. и 264. дивизије у област Београда. Пребацивање је почело са 750. пуком првих дана октобра. Међутим, 369. дивизија, која је требало да преузме одбрану, доживела је тежак пораз у борбама за Требиње 5-7. октобра.

10. октобра штаб Друге оклопне армије добио је дозволу за планско напуштање јадранске обале и повлачење на линију одбране Книн - Мостар (такозвана Зелена линија), у циљу скраћивања линије и извлачења јединица. Међутим, офанзива Осмог корпуса је покварила тај план. Девета дивизија ослободила је 10. октобра Ливно, једну од кључних тачака на новој одбрамбеној линији. У борбама 11-14. октобра 26. дивизија ослободила је Пељешац, а 16-17. октобра Стон. Тиме је изазвано убрзано извлачење немачке посаде из Дубровника, који је 18. октобра ослободила 29. дивизија. Немачку борбену групу из Дубровника разбиле су две бригаде 26. дивизије на Вуковом кланцу 22. октобра. Пошто је 369. дивизија претрпела низ пораза и тешке губитке, Немци су морали да обуставе даље извлачење делова 118. дивизије.

Након ослобођења јужне Далмације, Немци су били присиљени на убрзано повлачење из приморског појаса северне и средње Далмације. 25. октобра ослобођен је Сплит који су Немци евакуисали, а 36. октобра Сињ након борбе са усташама који су претрпели тешке губитке. Током ноћи 30/31. октобра немачка посада из Задра се неопазице бродовима евакуисала у Шибеник, па је Задар ослобођен 31. октобра. 3. новембра, након оштре борбе, Осми корпус ослободио је Шибеник. Немачка ојачана 264. дивизија утврдила се у Книну и ближој околини за одсудну одбрану. Током Книнске операције, Осми корпус је потпуно уништио ову јединицу, изузев мањих делова који су припојени другим формацијама, као и знатне делове 373. и 392. Тиме је у потпуности ометен план Друге оклопне армије.

3. децембра 1944. ослобођен је Книн, чиме је Далмација коначно ослобођена. Операција је окончана ослобођењем Грачаца 9. децембра. Након тога, Осми корпус је у фебруару 1945. извео Мостарску операцију, а 20. марта 1945. почео је општу офанзиву према Бихаћу и Госпићу.


Пробој Армијске групе Е из Грчке

За више информација погледајте чланак Пробој Армијске групе Е из Грчке


Завршне операције

За више информација погледајте чланак Сремски фронт



Референце


^ Der kroatische Ustascha-Staat, pages 19-27

^ Устав Усташе, хрватске револуционарне организације (1932.)

^ Ustaša, Encyclopædia Britannica

^ Der kroatische Ustascha-Staat, Ante Pavelic und Ustascha Bewegung chapter, pages 13-38

^ Palmer Domenico, Roy. Encyclopedia of Modern Christian Politics. Greenwood Publishing Group. ISBN 0313323623.

^ Independent State of Croatia - Britannica Online Encyclopedia

^ Yugoslavia, Holocaust Encyclopedia, United States Holocaust Memorial Museum

^ History of Croatia:World War II

^ Watch, Helsinki (1993). War Crimes in Bosnia-Hercegovina. Human Rights Watch. ISBN 1564320839 Приступљено 23. 04. 2008..

^ Raič, David (2002). Statehood and the law of self-determination. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN ISBN 904111890X Приступљено 23. 04. 2008..

^ USHMM about Independent State of Croatia

^ Der kroatische Ustascha-Staat, Die Ustascha an der Macht chapter, pages 75-80

^ http://motlc.learningcenter.wiesenthal.org/text/x33/xm3345.html

^ Stevan K.Pavlowitch, Hitler's new disorder : the Second World War in Yugoslavia, Columbia University Press, New York, 2007, page 59

^ Milorad Kozić: Uvod U Knjigu Cetnici Koste Pecanca Milorada Kozica

^ Војска

^ Timofejev A., Rusi i Drugi svetski rat u Jugoslaviji: uticaj SSSR-а i ruskih emigranata на događaje u Jugoslaviji 1941-1945.Beograd, 2011

^ Процена стања команданта Југоистока фелдмаршала фон Вајхса од 1. новембра 1943, Национална архива Вашингтон, микрофилм T313, ролна 189, фрејмови 7449011—24 Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 3, документ 156

^ It was a lamentable fact that virtually no supplies had been conveyed by sea to the 222,000 followers of Tito. These stalwarts were holding as many Germans in Yugoslavia as the combined Anglo-American forces were holding in Italy south of Rome. The Germans had been thrown into some confusion after the collapse of Italy and the Patriots had gained control of large stretches of the coast. SEXTANT/EUREKA CONFERENCES (Cairo and Tehran. 22 November-7 December 1943), страна 385

^ GENERAL EISENHOWER stressed the vital importance of continuing the maximum possible operations in an established theater... He believed that all possible equipment should be sent to Tito since Mikhailovitch’s forces were of relatively little value. SEXTANT/EUREKA CONFERENCES (Cairo and Tehran. 22 November-7 December 1943), страна 445

^ Turning to Yugoslavia, GENERAL BROOKE said that since the withdrawal of Italian forces there, the Germans have found it difficult to maintain their communications in that country. Therefore, full advantage must be taken of all opportunities to increase the German difficulties in Yugoslavia by assisting the Partisans. It is desired to organize a system by which arms can be supplied to them and air assistance rendered as well. GENERAL BROOKE said that there were now some 21 German divisions deployed in Yugoslavia as far down as the Grecian border. SEXTANT/EUREKA CONFERENCES (Cairo and Tehran. 22 November-7 December 1943), стране 528-529

^ Splendid things had been accomplished in Yugoslavia by Tito, who is doing much more than Mihailovich had accomplished. There were no plans to put a large army into Yugoslavia, but a blow could be struck at the Germans by means of assisting the Tito forces through increased supplies. SEXTANT/EUREKA CONFERENCES (Cairo and Tehran. 22 November-7 December 1943), страна 519

^ Национална архива Вашингтон, микрофилм Т78, ролна 331, frejm 6287984

^ АВИИ, архивски фонд Д. М., С - В - 1294

^ Cripps, John (2001). "Mihailovic or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose (Chapter 13 pp237-263)". In Smith, Michael; Erskine, Ralph. Action This Day. London: Bantam. ISBN 0593 049101.

^ Директива команданта Друге оклопне армије потчињеним штабовима од 27. фебруара 1944, Национална архива Вашингтон, микрофилм Т314, ролна 562, фрејмови 83-84, Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 4, документ 26

^ Извештај команданта Југоистока од 20. септембра 1944, Национална архива Вашингтон, микрофилм Т311, риолна 191, фрејмови 637-642, Зборник докумената и података НОР-а, том XII, књига 4, документ 135

^ Тодор Радошевић: ОФАНЗИВА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ, Београд 1965, страна 21

^ Тодор Радошевић: ОФАНЗИВА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ, Београд 1965, страна 31


Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks

Други светски рат у Југославији

Део Другог светског рата



Сукобљене стране

Савезници:

Краљевина Југославија(април 1941)

Југословенска војска у отаџбини (од маја 1941)

Савезници:

 НОВЈ (од јула 1941)

 СССР (од септембра 1944)

Силе Осовине:

 Немачка

 Италија

 Бугарска

 Мађарска

Марионетски режими:

 Независна Држава Хрватска

 Албанија

 Недићева Србија

 Независна Држава Црна Гора

Заповедници

 Драгољуб Михаиловић

 Момчило Ђујић

 Павле Ђуришић

 Драгутин Кесеровић

 Драгослав Рачић

 Никола Калабић

 Јосип Броз Тито

Александар Ранковић

 Едвард Кардељ

 Коча Поповић

Милован Ђилас

 Светозар Вукмановић

Александар Лер

Максимилијан фон Вајхс

 Лотар Рендулиц

 Анте Павелић

 Славко Кватерник

 Коста Пећанац

 Милан Недић

 Секула Дрљевић

Време:

6. април 1941 — 15. мај 1945.

Локација:

Југославија

Резултат:

Победа Народноослободилачког покрета Југославије

National_Liberation_War_collage (1).jpg
Насловна Документа Контакт Вести Едукација Галерија Press Истраживања Вести дана КОС