Powered by VipTek

Марсејски атентат



Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута.


Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (скраћено ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.[1]


Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који нису желели да Хрвати и Македонци[2] (који су сматрани Бугарима[3][4][5]) живе у краљевини Југославији него у независним државама Македонији и Хрватској.[6] У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.







Прилике у земљи


Ситуација у Вардарској Македонији

За више информација видети Борба за Македонију и Македонско питање




На југоистоку Краљевине СХС и даље је било отворено „македонско питање“. Бугарска влада је прећутно одобравала деловање Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО) на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС.[7] У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.[7] Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битки и 73 терористичка акта.[7] Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених.

ВМРО је сарађивала са властима Бугарске, а критиковали су увођење српског језика у Вардарској Македонији, залажући се за увођење бугарског. Критиковали су и што се вардарска Македонија називала „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). Говорни језик македонских Словена је службено сматрам дијалектом српско-хрватског језика, па је ВМРО критиковала потискивање јужног дијалекта.[8][9]

Услед овакве политике, влада је морала је да се конфронтира с активностима македонских и пробугарских банди. У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима, а хиљаде људи је малтретирано од стране југословенских власти под сумњом сарадње са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом.[7]


Ситуација у Хрватској


 Хрватска и српска интелегенција углавном су се залагале за народно јединство.[10] Хрватска интелигенција није имала много додира са сељаштвом. У Хрватској је опште право гласа први пут уведено 1920.[10] Према Ћоровићу хрватске масе су чим им се указала прилика одмах кренуле за најрадикалнијим сугестијама, па су прихватили Стјепана Радића.[10]

Пре уједињења полазна тачка свих важних чинилаца и са српске и са хрватске стране била је да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, један али троимени.[10] Било је то стајалиште и Југословенског одбора и Народног Већа и Хрватског Сабора, када је 29. октобра 1918. одлучио о уједињењу.[10] Међутим Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је одмах тражио републиканско уређење државе. 1. децембра 1918. године регент Александар је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољни франковачки елементи организовали су протест у Загребу.[10] Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, тражећи хрватску републику. На Тргу бана Јелачића пресрели су их и разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи.[10]


На изборима 1920. године Хрватска пучка сељачка странка постиже изврсне резултате, међутим, њени посланици напуштају Уставотворну скупштину након што одбијају поздравити српског регента Александра као владара нове државе. Радић и његова партија сматрали су да је проглашење Краљевине СХС правно неважеће и нису хтели да поштују одредбе Крфског споразума, који је закључио Југословенски одбор са Трумбићем.[10] Исте године, ова странка мења име у Хрватска републиканска сељачка странка и постаје непомирљиви противник београдског монархистичког режима. Српски посланици 28. јуна 1921. године тесном већином[11] доносе централистички Видовдански устав.[12] Радићева странка је бојкотовала Уставотворну скупштину. Пре тога у Загребу су се 1. априла 1921. део хрватских посланика је усвојио тзв. „Устав неутралне Сељачке републике Хрватске“.[13]

Хрватски посланици су 1922. године послали представку Друштву народа у Женеви, објашњавајући положај хрватскога народа у новој држави, на шта никада нису никакав добили одговор. Након тога, 1923. године хрватски вођа Стјепан Радић креће по Паризу, Лондону и Москви, тражећи помоћ у решавању „хрватског питања“. Настојећи да придобије страну помоћ, Стјепан Радић је 1924. посетио Москву и учланио странку у Сељачку интернационалу. Крајем исте године београдски режим на ХРСС примењује Обзнану, забрањује њено деловање и хапси Радића. У затвору, Радић прихвата монархију и одриче се републиканизма, те странка мења име, избацујући придев „републиканска“. Пуштен је 1925. године, након чега се вратио у скупштину. На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, је након провокација са хрватске стране пиштољем убио групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем.



1929. године у Италији основана је Усташа - хрватска револуционарна организација (УХРО) која се борила против краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.[14] Непосредно по завођењу диктатуре 1929. године, у Софији долази до састанка вођа УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) Анте Павелића и ВМРО (Внутарња македонска револуционарна организација) Ванча Михајлова. Том приликом се договарају о заједничком будућем деловању и потписују “Софијску декларацију” која предвиђа стварање независних држава Хрватске и Македоније.[15] У септембру 1932. организован је тзв. Лички или Велебитски устанак, када наоружане усташе нападају жандармеријску станицу крај Госпића. Комунистичка партија Југославије прогласом »поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну«.[16]


Шестојануарска диктатура


За више информација погледајте чланак Шестојануарска диктатура

Шестојануарска диктатура је био период диктатуре у Краљевини СХС од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године када је краљ Александар I Карађорђевић распустио Народну скупштину[17], забранио рад свих политичких странака[17] и синдиката, политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и држави променио име у Краљевина Југославија.

Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови Комунистичке партије Југославије, Хрватске републиканске сељачке странке и Унутрашње македонске револуционарне организације. Диктатура је званично укинута 3. септембра 1931. године доношењем Октроисаног устава, којим је потврђен лични режим Александра Карађорђевића. И након престанка диктатуре, настављени су прогони и затварања политичких противника.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања „Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста“, у циљу заједничке борбе против краљеве „војнофашистичке“ диктатуре.[18]


Неуспели атентати


Убиству Александра Карађорђевића је претходило неколико неуспелих атентата.

1916. године у Солуну је наводно покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, због чега је Драгутин Димитријевић Апис осуђен и погубљен. Након усвајања Видовданског устава 1921. године, комунисти су организовали неуспешан атентат на краља Александра I Карађорђевића. 17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.[19]

[уреди]Упливи страних сила


Бугарска и ВМРО

За више информација погледајте чланак ВМРО


Бугарска влада је, сматрајући Македонце Бугарима, пред Друштвом народа покретала питање Македонаца као питање положаја бугарске националне мањине. Поред тога, бугарска влада је дозвољавала Унутрашњој македонској револуционарној организацији (ВМРО) да несметано делује на њеној територији и да одатле врши нападе на пограничне области Македоније које су се нашле у саставу Краљевине СХС. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније. Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битки и 73 терористичка акта. Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.[7]

Државни удар војно-политичке организације Звено, маја 1934. године довео је до раскида бугарске државе са ВМРО. Окрећући се сарадњи са Фрнацуском и Југославијом, звенари су разоружали комитске чете и похапсили политичке вође.


Мусолини и усташе

За више информација погледајте чланак Усташе


Италија је, као незадовољени ратни савезник, гајила отворене територијалне претензије према Југославији, а првенствено Далмацији, коју је сматрала својом историјском провинцијом. Од доласка Бенита Мусолинија на власт у јесен 1922. године, Италија је, насупрот француској политици очувања версајског система у Подунављу и на Балкану преко Мале Антанте, водила ревизионистичку политику преко Албаније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, која је подразумевала разбијање Краљевине Југославије. Под покровитељством Мусолинија, Анте Павелић је, после емигрирања 1929. године, организовао хрватски усташки покрет с циљем успоставе самосталне и Независне Државе Хрватске.


Француска и Балкански пакт


За више информација видети Версајски споразум, Мала Антанта и Балкански пакт (1934)



Земље чланице Балканског пакта

Француска је сматрана верним савезником Југославије у Европи. Услед слабљења версајског система и пораста опасности од ревизије и рата, током 1933. године поведени су преговори о склапању Балканског пакта, уз француско посредовање. Турска, Грчка и Бугарска већ су ступиле у преговоре. Онда су Французи тражили да Југославија и Румунија приступе преговорима о балканском пакту и 9. фебруара 1934. године, потписан је уговор о балканском савезу између Југославије, Грчке, Румуније и Турске. Балкански пакт је поздрављен у Москви а осуђен у Немачкој.[тражи се извор од 12. 2009.]


Немачка и аншлус


За више информација погледајте чланак Аншлус

Југославији, која је била суочена са све агресивнијом италијанском политиком, није био довољан један савезник. Према доктрини Антона Корошеца из 1927. године, коју је усвојио краљ Александар, са Немачком се требало спријатељити док још не припоји Аустрију.[тражи се извор од 12. 2009.] У марту 1934. године, Адолф Хитлер примио је југословенског посланика у Берлину, изјаснио се против италијанске доминације и рестаурације, и изјавио да жели ближе немачко-југословенске односе. Када је у јулу 1934. године, пропао нацистички пуч у Аустрији, око 700 нациста пребегло је у Југославију и добило азил.[20] Међутим, док се Југославија приближавала Немачкој, Француска се приближавала Италији. За Француску и Чехословачку аншлус је био највеће зло, а за Југославију италијанска власт над Аустријом и рестаурација Хабзбурга.


Догађаји пред атентат


Међународна политичка ситуација


Француски министар иностраних послова, Луј Барту, је покушавао да оствари идеју „источног Локарна“ (види Споразум у Локарну), савеза у који би биле укључене чланице Мале Антанте и Италија[тражи се извор од 12. 2009.]. За Југославију, овај савез је подразумевао признање СССР-а и зближавање са Италијом, што је краљ Алексанадар, ради зближавања с Немачком, настојао да избегне[тражи се извор од 12. 2009.]. Јуна, 1934. године, приликом посете Београду, Луј Барту га је убеђивао: „Немој с Хитлером, него с новим француским савезницима - Мусолинијем и Стаљином“.[тражи се извор од 12. 2009.] У октобру 1934. године, краљ Александар имао је да посети Француску, где га је чекало убеђивање да склопи савез са Мусолинијем и да се укључи у пакт за одбрану Аустрије[тражи се извор од 12. 2009.]. Пред полазак за Марсеј, краљ Александар је рекао британском посланику у Београду да ...„неће више да буде француски сателит“[тражи се извор од 12. 2009.]. Поручио је:

„Путујем у Париз зато што сам савезник Француске ... али ... ја никад нећу суделовати у једној коалицији која ће решавати проблеме средње Европе ако у њој не буде Немачка.[21]“

Немачки лист Frankfuter Zeitung је ову посету пропратио чланком у коме се каже да југословенски водећи кругови не крију своју намеру делују потпуно независно и да на то треба гледати као на првокласни политички догађај који има да створи једну потпуно нову ситуацију, јер „Александар није више мали краљић „сателит“ него Суверен који жели да води политику своје земље по свом сопственом схватању“.[22]


Припреме атентата


Крајем августа 1934. године, на позив Анта Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили детаље око извршења атентата на краља Александра.[тражи се извор од 12. 2009.] Састанак су одржали у хотелу Континентал, разговору између Павелића и Михајлова присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти.[тражи се извор од 12. 2009.] Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Павелић и Михајлов су се договорили да припреме више група ради извођења атентата.[тражи се извор од 12. 2009.] Прва група требало је да изврши атентат по краљевом доласку у Марсеј, друга група требало је да изврши атентат бомбом у случају да прва група не успе. Трећа група је била спремна да изврши атента у Паризу. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт[тражи се извор од 12. 2009.], а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владимир Гергијев Керин, звани Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.

Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне службе, посредством и везом Ивана Перчевића.[тражи се извор од 12. 2009.] Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Кватерник их је упознао са планом атентата, коју је израдио заједно са Антом Павелићем. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. У рано јутро 7. октобра Черноземски, Мијо Краљ и Кватерник у Авињону срели су са тајанственом Плавом дамом, а потом пошли за Екс Ан Прованс.[тражи се извор од 12. 2009.] Сутрадан 8. октобра, сви су пошли за Марсеј, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на краља. Увече су се вратили у Екс, где су преноћили, сем Кватерника, који се то вече склонио у Монтре. На дана атентата, 9. октобра, Плава дама предала је атентаторима четири револвера, четири бомбе и муницију.[тражи се извор од 12. 2009.] Гергијев и Краљ су отпутовали за Марсеј, а Поспишил и Рајић су остали у Париз, за случај да прва група не успе у Марсеју.


Сазнања обавештаје службе


Краљевска југословенска обавештајана служба је непосредно пред краљев долазак, преко својих агената, дознала припрема за атентат, знали су да су терористи на француској територији, али нису имали прецизне информације.[тражи се извор од 12. 2009.] У јутарњим часовима 9. октобра, југословенска обавештајна служба је добила изузетно важне податке од једног њеног агента из Италије. Указано је да ће се атентат догодити у Марсеју и да су терористи путовали чехословачким пасошима. О овим сазнањима је упознат југословенски амбасадор у Француској др Мирослав Спалајковић, који је већ био у Марсеју и органи француске безбедности. Тражили су да се о овоме обавести краљ лично и да одустане од посете Марсеју. Међутим, када је Спалајковић обавестио краља Александра о припреми атентата, краљев коментар је био: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.[тражи се извор од 12. 2009.]


Ток атентата



Пут у Марсеј


Свита, са краљем на челу, кренула је са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице Дубровник испловио за Француску. Чим се Дубровник примакао Марсеју, француски ескадрон испловио им је у сусрет из ратне луке Тулона. У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу предвиђено је да буде у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике.[тражи се извор од 12. 2009.] У Марсеју су га дочекали само министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан високог ратног савеза.


Свечана поворка


Краљ Александар у пратњи Бартуа и генерала Жоржа сео је у отворен аутомобил дележ. Иако је био предвиђен блиндиран и потпуно затворен аутомобил[тражи се извор од 12. 2009.], он је у последњем моменту замењен, наводно по наређењу министра Бартуа.[тражи се извор од 12. 2009.] Краљ је седео на задњем седишту на десној страни, а на левој министар Барту. На месту сувозача седео је генерал Жорж, а уз њега возач и службено лице, Бертелени.

Нешто после 16 часова свечана поворка је кренула. Испред аутомобила у коме се налазио краљ, ишли су 18 полицајаца у парадним униформама, на коњима, са исуканим сабљама. Због коњичког ескадрона, цела колона се кретала око десет километара на час. Иза краљевог аутомобила налазило се возило у којем су седели министар иностраних послова Богољуб Јевтић и Пијетри. Поворка је лагано пролазила авенијом Канбријер, главном улицом у Марсеју. Са једне и друге стране, на тротоару, стајала је маса народа и поздрављала уваженог госта.


Смрт краља Александра


Видео запис

Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, једана човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо:„Живео краљ!“.[тражи се извор од 12. 2009.] Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из пиштоља испалио више хитаца у правцу краља. Пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалили неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.

Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак. Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар I Карађорђевић од Југославије издахнуо је не долазећи свести. Лекари су утврдили да је један метак погодио десну страну груди, у пределу јетре, а затим ушао торакс. На телу су биле три ране: погођени су лева рука, раме и лопатица.

Министар Барту је пребачен у операциону салу болнице Божији дом, где је издахнуо у 17 часова и 40 минута. Тешко рањен генерал Жорж пребачен је у болницу Мишел Леви, где је успешно оперисан.


Смрт атентатора Черноземског

За више информација погледајте чланак Владо Черноземски




Атентатор, Владимир Георгијев Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе, пребачен је у канцеларију марсејске службе безбедности, где је и умро, не изговоривши ни једну реч. Код атентатора је пронађен чехословачки пасош на име Петрус Келеман, два пиштоља, маузер и валтер, две бомбе, бусолу и 1.700 франака. Пасош је издао чехословачки конзулат у Загребу. Убица је имао на десној руци истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова, ћирилицом, ВМРО.

Након овог атентата, многи Македонци, Албанци, Хрвати и противници монархије су сматрали Черноземског за хероја који је устао против тираније.[23][24]


Последице


Француска полиција је ухапсила тројицу преживелих атентатора (Поспишил, Рајић и Мијо Краљ) и сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника. Француска одмах тражи од Италије изручење ове двојице, али Мусолини то одбија, да се не би открила његова умешаност. Касније, Мусолини хапси Анте Павелића и Еугена Кватерника, и они неко време проводе у италијанском затвору. Тројица преживелих атентатора су осуђени у Француској.

Смрт краља Александра узбуркала је целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић.

Натегнуту атмосферу која је владала осликава и инцидент у Бијељинској гимназији, који се збио пар дана након атентата, 11. октобра 1934. године, када је због исписаних антимонархистичких парола на табли распуштени читав седми и осми разред основне школе.

Неколико година након Атентата у Марсеју, договором вође Хрватске сељачке странке Владка Мачека и председника југословенске владе Драгише Цветковића створена је Бановина Хрватска, као аутономна територијална јединица унутар Краљевине Југославије. Споразум Цветковић-Мачек је донет 26. августа 1939. Године.


Види још


Балкански пакт

Мала Антанта


Марсејски атентат
Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks
Тренутак када француски пуковник Пиоле сабљом обара атентатора Черноземског. Mauser_C96_M1916_Red_4 (1).JPG
Насловна Документа Контакт Вести Едукација Галерија Press Истраживања Вести дана КОС