Powered by VipTek

Шестојануарска диктатура

 



Шестојануарска диктатура је период диктатуре у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца која је трајала од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године.

Дана 6. јануара 1929, краљ Александар I Карађорђевић је распустио Народну скупштину,[1] забранио рад свих политичких странака[1] и синдиката, политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југословенства“ и држави променио име у Краљевина Југославија. Диктатура је званично укинута доношењем Октроисаног устава.





Позадина


Нерешено аграрно, национално и радничко питање је изазвало велико незадовољство народа и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање, Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, покренула је борбу против власти краља Александра I Карађорђевића и тражила је ревизију Видовданског устава из 1921. године. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две странке са Радикалном странком. Дана 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. године. [1] Народна скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске странке су одбили да учествују.


Увођење диктатуре


Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ Александар је у прогласу објављеном 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе“ те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео извршну, законодавну и војну власт, а за председника владе је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Македонији. Народна скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе при Касационом суду у Београду.

Диктатуром је прокламована идеологија „интегралног југословенства“, а име државе је промијењено 3. октобра 1929. године у Краљевина Југославија. Земља је административно подељена у девет бановина које нису пратиле историјске границе, са изричитим циљем да се историјске покрајине разбију.[тражи се извор од 09. 2009.]

Вардарска бановина (Скопље);

Моравска бановина (Ниш);

Дунавска бановина (Нови Сад);

Дринска бановина (Сарајево);

Зетска бановина (Цетиње);

Приморска бановина (Сплит);

Врбаска бановина (Бања Лука);

Савска бановина (Загреб);

Дравска бановина (Љубљана).

Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале југословенство:

Југославенска акција,

Соко Краљевине Југославије,

Народна обрана,

Удружење четника за слободу и част Отаџбине, итд.


Прогон политичких противника


Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је већ 1920. била донесена Обзнана. На улици је у Загребу убијен хрватски националиста Милан Шуфлаи, што је довело до међународне петиције коју су потписали и Алберт Ајнштајн и Хајнрих Ман.[тражи се извор од 09. 2009.] Око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. године. Овако великим жртвама придонијела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма. Владко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југословенске народне банке контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.

Светозар Прибићевић је прво интерниран у Брус (Србија), а затим му је због лошег здравља допуштено да напусти земљу. [1] Умро је у Чехословачкој 1936. године. У емиграцију одлазе ХСС-ови прваци Јурај Крњевић и Аугуст Кошутић, као и радикални националисти Анте Павелић (посланик Народне скупштине из редова Хрватског блока), Густав Перчец, Бранимир Јелић и др.

Већина опозиционих српских политичара је примила увођење диктатуре без активног отпора. Српска опозиција се углавном нечујно повукла са политичке позорнице, „уплашена и деморалисана, повинујући се законским прописима о забрани и распуштању странака и удружења“. На удар власти је дошао Драгољуб Јовановић, вођа левог крила Савеза земљорадника, који је осуђен на годину дана затвора.

Усташе су покушале да подигну неуспешан Велебитски устанак 1932, који је међутим постигао снажан пропагандни учинак, посебно у фашистичкој Италији.


Снаге подршке диктатури


Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933. интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.

У владу генерала Живковића ушла су и петорица Хрвата, представници крупног капитала, политички противници ХСС-а, од којих тројица држала кључне привредне ресоре: Славко Шврљуга, председник Загребачке берзе и потпредседник Удружења хрватских индустријалаца, постаје министар финансија; др Желимир Мажуранић, правни заступник великих предузећа, постао је министар трговине и индустрије; проф. др Ото Франгеш, пре Првог светског рата члан босанске владе, постао је министар пољопривреде. Владко Мачек се надао да ће увођењем диктатуре моћи да почну директни преговори између краља и ХСС око статуса Хрватске, јер би се могла заобићи српска политичка елита. Ипак, краљева политика интегралног југословенства је осујетила ове планове.

Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на краља да изврши ограничене реформе.

Краљ је могао рачунати и на одређену подршку нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање привредних и социјалних невоља народа.


Октроисани устав и јачање отпора


Краљ је 3. септембра 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је Октроисани устав. Спроведени су формални парламентарни избори на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко-сељачка демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.[тражи се извор од 09. 2009.]

Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била неуспешна.[тражи се извор од 09. 2009.] Исте године кад је диктатура уведена, у свету је избила велика економска криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих народа супротан учинак.[тражи се извор од 09. 2009.] Многи који су је у почетку подржали одступају, а они који су се пасивизирали почињу пружати активни отпор.[тражи се извор од 09. 2009.]

Сељачко-демократска коалиција је почетком новембра 1932. објављавила тзв. Загребачке пунктације, које су потписале и Анте Трумбић и Миле Будак. Због те је резолуције Мачек осуђен на три године робије.

Српска опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника) је променила своја политичка опредељења и прихватила сарадњу са Сељачко-демократском коалицијом и федерализам као начин решавања националног питања у Југославији.


Крај диктатуре


Краљ Александар је убијен 1934. у Марсељском атентату. Под кнезом намесником Павлом Карађорђевићем је дошло до попуштања режима и расписивања избора 1935, на којима је наступила уједињена опозиција. Иако је парламентаризам поново успостављен, а успоставом Бановине Хрватске (1939) напуштен централизам и идеологија интегралног југословенства, Октроисани устав је остао на снази све до слома Југославије у Априлском рату (1941).


Жртве шестојануарске диктатуре


Ђуро Ђаковић (1886—1929), организациони секретар ЦК КПЈ, убијен 25. априла 1929. године југословенско-аустријској         граници;

Никола Хећимовић (1900—1929), секретар Црвене помоћи, убијен 25. априла 1929. године југословенско-аустријској          граници;

Мијо Орешки (1905—1929), политички секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929.         године;

Јанко Мишић (1900—1929), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929.         године;

Славко Орешки (1901—1929), вођа технике ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године;

Паја Маргановић (1904—1929), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 30. јула 1929. године у Загребу;

Брацан Брацановић (1893—1929), члан ЦК КПЈ и секретар ПК КПЈ за Србију, убијен августа 1929. године у Београду;

Марко Машановић (1894—1930), члан ЦК КПЈ, убијен априла 1930. године у Црној Гори;

Маријан Браун, члан ПК КПЈ за БиХ и секретар МК КПЈ за Сарајево, убијен јула 1930. године у Сарајеву;

Перо Поповић Ага (1905—1930), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа 1930. године у Загребу;

Јосип Колумбо (1905—1930), политички секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа 1930. године у Загребу;

Риста Самарџић (1895—1930), члан Политбироа ЦК КПЈ, убијен октобра 1930. године у Загребу;

Златко Шнајдер (1903—1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 1931. године у Зеници;

Јосип Дебељак (1902—1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 15. октобра 1931. године у Загребу;

Јосип Адамић, члан МК КПЈ за Загреб и секретар ПК СКОЈ-а за Хрватску, убијен 15. октобра 1931. године у Загребу;

Божо Видас Вук (1893—1931), члан ЦК КПЈ, убијен новембра 1931. године у Загребу.









Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks
Насловна Документа Контакт Вести Едукација Галерија Press Истраживања Вести дана КОС