Powered by VipTek
Share on Facebook
Share on Twitter
Share on Google Bookmarks

Војни пуч од 27. марта 1941.

 

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом Војног Ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Владка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић. Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао. Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. Века.


СОЕ


Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Служба за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.

Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Чубриловић, Будисављевић и Константиновић поднели су оставке 20. марта. Проф. Михаило Константиновић, сутрадан је повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.


Британска употреба српског патриотизма


У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.

У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.


Пуч


Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић хапси председника владе Драгишу Цветковића током Војног пуча 27. марта 1941. у Београду.[1]За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривој Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26/27. издао је наређење да се почне. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; опкољена су министарстава, похапшени Цветковић и његови министри, заузета је Главна пошта и блокирани излази из града. Око 3 сата све је било готово. Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолества, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.


Демонстрације


Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Међу паролама било је оних намештених према енглеском схватању српске историје: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „робом икад, гробом никад“. У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена. Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстранте су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.


Славље у Британском посланству


Ујутро 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће Хитлер барем привремено трошити снагу.


Мотиви пучиста


Главни цивилни завереник, Радоје Кнежевић, 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза Павла, са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између књегиње Олге и краљице Марије стао на страну краљевске удовице преко које су игзледа покушали да делују опозиционари.

За старијим братом Радојем ишао је и млађи Живан Кнежевић, мајор у Краљевој гарди, око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез Павле намерава да Петра II Карађорђевића лиши престола.

На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујећег утицаја на државне послове, који је успостављен после Цветковић-Мачековог споразума. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.


Мачекова идеја о војном походу на Београд


Хрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у Бановини Хрватској“. Владко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом. Око 7. изјутру 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за Брдо код Крања био је заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“ Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.

У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на пречански фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном. Идеја о хрватско-пречанском војном походу на Београд биће остварена при крају Другог светског рата.

Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је завапио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“ Још је рекао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.

У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватио Споразум од 1939, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се Тројног пакта и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.

До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. Док је путовао за Београд, Боривој Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се сврнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.


Литература


Др Марко Павловић, Југословенска држава и право.


Извори


^ Рехабилитован један од организатора пуча 27. марта 1941. године, Нада Ковачевић, Политика, 24. јануар 2009.


Спољашње везе


„27. март“, Интернет страница о 27. марту 1941.

„Припрема пуча - 27. март 1941.“, Интернет страница о 27. марту 1941.

„Извршење пуча - 27. март 1941.“, Интернет страница о 27. марту 1941.

Кнез Павле принц сурове српске легенде“, Миодраг Јанковић, Вечерње новости, фељтон, 21 наставак, 13. јул - 2. август 2003.

„Југославија у Тројном пакту“, Др Петар Опачић, Вечерње новости, фељтон, 8 наставака, 16 - 23. март 2006.

„Ексклузивно: Трезор кнеза Павла“, Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, Вечерње новости, фељтон, 25 наставака, 25. децембар - 20. јануар 2006/07.

„Истина о 27. марту“, Ана Драговић и Милош Гарић, Пресс магазин, 30. новембар 2007.

„Београд, народ кличе краљу Петру II - 27. март 1941.“, Филм о демонстрацијама 27. марта 1941., на интернет страници Јутјуб

Британци финансирали преврат 1941. године („Политика“, 30. септембар 2012)

Насловна Документа Контакт Вести Едукација Галерија Press Истраживања Вести дана КОС